Džozef Kembel za mene predstavlja jedno od onih imena za koja potpuno neosnovano imam utisak da ih znam celog života, mada pre samo godinu dana ne bih baš sa sigurnošću mogla da kažem ko je taj čovek bio.
A ipak, čim sam počela da čitam njegova dela, imala sam baš taj osećaj: „Pa da, ja znam ko je ovo“.
Sa Kembelovim radom sam se neposredno upoznala tokom ove sulude godine samoinicijativnog, ničim konkretnim izazvanog i potpuno neobuzdanog izučavanja jungovske psihologije i psihoanalize, koje su oduvek tesno povezane sa uporednom religijom i proučavanjem mitova svetskih civilizacija, što su glavni predmeti kojima se bavio.
Da bih vam predočila da i vi znate ko je bio Džozef Kembel, iako niste baš sasvim sigurni odakle vam je to ime poznato, reći ću samo „herojevo putovanje“.
Kojeg god da ste profila ili životnih interesovanja, samim tim što živite u ovo vreme književne hiperprodukcije, filmovanja svega i beskrajnih internet rasprava na sve moguće i nemoguće teme, teško da vas je ovaj izraz baš potpuno zaobišao.
(A ako ipak jeste, malo niže će biti više reči o tome.)
Ali da krenemo od nekog početka.
Džozef Kembel (1904–1987) bio je američki autor, profesor književnosti na koledžu i proučavalac komparativne mitologije. Prema sopstvenim tvrdnjama, još od detinjstva je bio opčinjen mitologijom, a svoju „opsesiju“ pripisuje posetama Američkom prirodnjačkom muzeju i izložbama na temu Divljeg zapada gde se susretao sa artefaktima američkih domorodačkih plemena (Indijanaca, kako ih mi ovde i dalje politički nekorektno od milošte nazivamo). Odgojenom u rimokatoličkoj porodici irskog porekla, rano su mu privukle pažnju sličnosti među pričama hrišćanske i drugih tradicija i kultura, i ta ideja – da su sličnosti među mitovima naroda širom sveta važnije od međusobnih razlika – postaće polazna tačka svih njegovih proučavanja.
Kembel se školovao na univerzitetu Kolambija gde je studirao englesku i srednjovekovnu književnost, a potom je prešao na studije starofrancuskog i sanskrita u Parizu i Minhenu. Tokom boravka u Evropi upoznao se sa radovima Frojda i Junga.
Po povratku u SAD u vreme Velike depresije (velika ekonomska kriza u periodu 1929–1939) nekoliko godina nije mogao da nađe zaposlenje, da bi napokon 1934. dobio posao kao profesor književnosti na novoosnovanom Koledžu Sara Lorens u Njujorku, odakle se i penzionisao 1972. godine.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih postao je popularan zahvaljujući predavanjima koja je držao širom SAD. Televizijski dokumentarac američkog novinara Bila Mojersa, na kom se zasniva knjiga Moć mita, dodatno je doprineo njegovoj popularnosti u najširim krugovima i napravio od Kembela prepoznatljivu figuru u američkoj javnosti.
U svom najpoznatijem i najznačajnijem delu, Heroj sa hiljadu lica (1949), Kembel iznosi tezu (zasnovanu na opsežnom proučavanju mitologija raznih svetskih civilizacija) da mitovi svih naroda sveta nose isto narativno jezgro u čijem je centru junak, heroj, simbol sopstva svakog pojedinca, ali i reprezentativni ideal ličnosti svakog naroda u svako doba. Ovu ideju o univerzalnom mitosu, o jednoj priči koja nosi u sebi sve priče na svetu, Kembel je označio pojmom monomita, kovanicom koju je „pozajmio“ od Džejmsa Džojsa. Okosnicu tog univerzalnog mita čini narativ o herojskom putovanju: procesu otkrivanja vlastite i kolektivne podsvesti, ili Jungovog nesvesnog, u kom je pohranjeno univerzalno ljudsko iskustvo i znanje.
Mada se najčešće navodi kao teoretičar jungovske orijentacije, više direktnog uticaja Kembel je primio od Hajnriha Cimera, nemačkog stručnjaka za indijsku kulturu i civilizaciju, koji je predavao na Kolambiji kao azilant u SAD, jedan od mnogih intelektualaca iz Evrope koji su pred nacistima pronašli spas u Americi. Upravo Cimeru Kembel duguje najveći deo svog simboličkog i komparatističkog pristupa mitu.
U nastojanju da dokaže sličnosti među mitovima svih civilizacija i kultura, Kembel nije uvek uspevao da zadrži jedinstveno i fiksno gledište. Tokom pisanja četvorotomne studije o svetskim mitologijama, Maske bogova (1959–1968, kod nas prevedeno kao Maska boga), Kembel je stavljao težište na različite tačke, pa čak i menjao vrednosni sud favorizujući sad jednu sad drugu stranu: Istok ili Zapad, sakupljače ili uzgajivače, kolektiv ili individuu. Politički je pripadao konzervativnoj struji i bio je pristalica uloge SAD u ratu u Vijetnamu.
Ovih nekoliko činjenica i još mnogo drugih konstruisanih budalaština novomislilaca i istorijskih revizionista (mahom iz SAD) doprinelo je tome da se razvije prilično jednostrana kritika Kembelovog rada, dela i legata. Tako ćete danas pronaći kojekakve „argumente“ po internetu, ali i članke viđenih publikacija, u kojima se Kembelove ideje diskredituju na osnovu nerazumevanja, malicioznog čitanja, nametanja ideologije i naprosto činjenice da ga kao jednog od uzora često pominje Džordan Piterson.
Za Pitersona jednako može da važi ono što je u časopisu Njuzvik napisano povodom smrti Džozefa Kembela 1987. godine, da je on „jedan od onih intelektualaca koji se u američkom životu najređe nalaze: ozbiljan mislilac koga je prihvatila popularna kultura“.
Ali nismo više u 1987. i Pitersonu su se njegovi stavovi u ovoj globalnoj kulturi fragmentacije, politizacije i površnosti obili o glavu sto puta, bez obzira na ogromno znanje kojim barata i dubinu do koje dopire, a koja nikad nije ni bila tema za najširu javnost.
Iskrena da budem, i meni je Džordan Piterson „poslužio“ kao kondicioni trening za upuštanje u čitanje Junga (pokušaj drugi; prvi sam imala tokom svojih ranih dvadesetih i nisam sigurna da bih to baš srdačno preporučila, a i drugo je doba to bilo, okej sad se već osećam matoro), a potom i Kembela.
Daleko od toga da je dr Piterson bilo šta naročito uprostio – teme i pojmovi kojima se bave Jung i njegovi teorijski sledbenici, uključujući i Kembela, teško da uopšte mogu da se uproste – ali jeste se pojavio kao takva, javna i upečatljiva figura kadra da široj javnosti predoči tematiku i na neki način joj pruži legitimitet (makar pre nego što ga je on sam kod velikog dela američke publike izgubio).
Da se podsetimo, Jungove ideje su dugo bile banovane iz programa studija psihologije po Zapadu, a ni danas nećete baš lako pronaći univerzitet na kom Jung može da vam bude major subject, osim istorijski. Ne znam kakvo je stanje kod nas danas, ali redovno mi se dešava da u razgovoru sa psiholozima čujem mišljenja tipa „lik je halucinirao“.
U svakom slučaju, iščitavanje Junga i drugih autora iste orijentacije za mene je bilo neopisivo prosvetljujuće iskustvo, pronalaženje dodatne dimenzije koja je dopunila sve što sam stekla na studijama komparativne književnosti i dala nov smisao razumevanju gotskog žanra.
Čitajući koješta, i sama sam došla do zaključka (kao i mnogi pre mene) da nikakvog istinskog razumevanja ljudskog života nema i ne može biti ako u tim pokušajima razumevanja ostanemo zatvoreni u neki pojedinačni društveni ili istorijski (pa i disciplinarni) koncept ili konstrukt, bilo da je u pitanju generacija, vek, nacija, jezik, geografska ili religijska pripadnost, da ne idem dalje, svi znamo koliko to može unedogled da se komplikuje.
Zato su nam i danas potrebni autori kao što je Džozef Kembel – i Džordan Piterson – ljudi čije ogromno znanje potiče iz dečje zapitanosti o ovom našem svetu i mestu koje svako od nas u njemu ima ili ga tek pronalazi. Potrebni su nam ljudi koji nam mogu pomoći da sagledamo sebe i svoje društvo iz šire perspektive od ove na koju smo navikli, koji umeju da nas upute na uvide veće od pripadnosti određenoj grupi, da bismo se setili da stvarno postoji nešto univerzalno što delimo sa svim ljudima na svetu – svima koji su živeli i koji će tek živeti kad nas ovde više ne bude – i da posmatrajući one koje smatramo drugačijima naučimo još ponešto o sebi.
***
Knjige Džozefa Kembela koje sam ove godine pročitala i htela da vam predstavim su sledeće:
Sve postoje u izdanjima na srpskom, s tim da je Moć mita trenutno rasprodata svuda, pa preporučujem da je potražite u svojoj biblioteci. Štaviše, i druge dve savetujem da potražite po bibliotekama, jer su skupe, a ne verujem da će baš svako želeti da je ima zauvek ili čita više puta (mada ja recimo hoću).
Što se tiče gorepomenute kritike Džozefa Kembela i njegovog rada, nisam zainteresovana da se bavim iščitavanjem negativno obojenih kritičkih članaka i hejterskih komentara po blogovima, pa ne mogu da vas uputim na direktne izvore takve kritike. Ali mogu da vas uputim na ovaj kratak video esej koji izdvaja nekoliko glavnih tačaka na koje se najglasniji kritičari Kembela u poslednje vreme oslanjaju, i poprilično ih oduvava manje više na fonu zdravog razuma, pa ako vas zanima tu možete videti šta je to što mu se „zamera“ i kako ga čovek brani na način koji ja mogu samo da pozdravim.
Napominjem da ovde i napad i odbrana ostaju duboko u domenu američkog društva i nisu preterano primenljivi na našu klimu.
Kod nas, koliko vidim, nema nedoumica u pogledu toga kolika je veličina ovog čoveka i rada koji nam je ostavio za sobom. Vrlo ozbiljan članak, bezmalo mini-studiju o Kembelu iz 2022. godine možete pronaći na stranici Centra za kulturnu obnovu Arheofutura (doduše sa jednim malo čudnim delom o izvesnim istorijskim podudarnostima u novijoj istoriji Jugoslavije/Srbije, istina ne bez konteksta), ali i na čudnijim mestima kao što je izvesni portal Bonitet za koji mogu samo da pretpostavim da se bavi prevashodno ekonomskim temama.
Ovo opet samo ide u prilog univerzalnosti i primenljivosti Kembelovih ideja i teorija.
Što se mene tiče, ideja da su sve priče na svetu jedna te ista priča i da smo mi sada istovetni sa ljudima koji su živeli stotinama i hiljadama godina pre nas a nekmoli sa ljudima sa kojima delimo vek i svet – stvarno je nešto što treba prigrliti i čime se treba voditi. To onda znači da smo svi ljudi na svetu „mi“, i da nema nekih „njih“.
Jer ako nema onog strašnog i pretećeg drugog mimo nas, to je stvarno utešno – sa sobom ćemo valjda lako.
Uživajte u čitanju Kembela.
Voli vas vaša Gotska biblioteka 🖤
