Džozef Kembel – Heroj sa hiljadu lica

U svom najvažnijem delu, Heroj sa hiljadu lica, objavljenom 1949. godine, Džozef Kembel definiše i obrazlaže pojam herojskog putovanja – univerzalnog motiva avanture i transformacije koji je prisutan kao osnovna narativna jedinica u mitologijama svih kultura sveta.

Imajući za cilj da ponovo uspostavi razumevanje simboličkog jezika kojim su se mitologije i religije služile za otkrivanje istina o ljudskom postojanju, Kembel ističe psihoanalizu kao najbolji i najdelotvorniji instrument modernog doba kojim to može da se postigne.

Mada je koncept puta heroja (ili herojskog putovanja) poznat još iz vremena proučavalaca i psihoanalitičara Frojdove i donekle Jungove generacije (pre svega mislim na Otoa F. Ranka i njegovu studiju „Mit o rođenju heroja“), upravo je Kembel bio taj koji je pojam detaljno opisao, obilato koristio u svojim pisanim radovima i usmenim predavanjima i naročito popularizovao kod šire američke i svetske javnosti, što je čini mi se među najvećim njegovim poduhvatima.

Uticaj knjige Heroj sa hiljadu lica je gotovo nesameriv, mada je u velikoj meri dokumentovan: nebrojeni autori, režiseri, proučavaoci, pa i ljudi od poziva koji nemaju direktne veze sa glavnom temom Kembelovih proučavanja, svedočili su o tome koliko su im ideje iz ove knjige proširile vidike, unapredile način bavljenja svojim predmetima, čak i promenile život i shvatanja.

O čemu se tu onda radi?

Glavna ideja koju Kembel iznosi najjednostavnije bi mogla da se predstavi ovako nekako: svaki mit je priča o načinu da se ostvari i ispuni viša svrha postojanja svakog ljudskog bića.

Dakle, ne da se „pronađe“ svrha, kako mi obično kažemo – ona je već tu, inherentno ugrađena u sve što postoji, jer bez svrhe ne bi ni moglo da postoji, svrha je neodvojiv sastavni deo svakog bića (najbolje štivo na ovu temu su Aristotel i Geteov Faust) – već da se ta svrha realizuje, ostvari, da se odživi telom, duhom i svim ostalim snagama koje čovek ima na raspolaganju.

Kad se ovo ovako sroči, postaje jasno zbog čega je Kembel naveo psihoanalizu kao najbolje sredstvo u našim savremenim uslovima: cilj psihoanalize (pa i svakog oblika psihoterapije) i jeste pružanje pomoći pojedinačnoj osobi (čak i kad se obavlja u grupnom radu) da spozna i ostvari vlastite potencijale, one urođene sposobnosti nezavisne od spoljnih faktora koji utiču na oblikovanje života i nazora na određenom mestu i u određeno vreme.

U vezi s tim, mitovi različitih civilizacija jesu bili svedočanstvo sopstvene kulture i vremena – to je ono po čemu se razlikuju – ali svaki od njih je u suštini nosio poruku o tome kako da se uprkos razlikama prati obrazac koji je univerzalan za čitavo čovečanstvo.

To je razlog što su Frojd i Jung u svom radu takođe posezali za mitovima, a Mari Luiz fon Franc, Jungova učenica i sledbenica, za proučavanjem bajki i folklora.

Stoga Kembel i sam naglašava da kada „razbijemo kôd“ mitskog jezika, uviđamo da su razlike između mitologija, religija i kultura površinske, dok im je jezgro svima istovetno.

Na kraju krajeva, celokupna ljudska umetnost je upravo prenosilac iste te poruke, u svojim bezbrojnim verzijama, varijacijama i oblicima. Međutim, funkcija umetnosti je primarno estetska, a ne spoznajna, didaktička itd. – odnosno, makar smo mi to tako strogo kategorisali i odvojili jedno od drugog – pa nam je jezik umetnosti vremenom postao donekle nerazumljiv i manje neposredan nego u starija vremena i zato sve teže prilikom percepcije umetničkog dela dolazimo do momenta „poštovani, poruka primljena“.

(To jest, ta poslovična „poruka“ koju umetnost kao i mit prenosi u velikoj se meri fragmentisala na pojedine aspekte ljudskog stanja i života, pa i pojedine aspekte društvenog, porodičnog, ljubavnog, ličnog itd. života, i time izgubila onu snagu univerzalnosti koju stari mitovi i bajke još uvek imaju, i danas jednako vitalni i zdravi, hvala na pitanju.)

Zbog ovakvog pristupa je ova knjiga jednako relevantna i danas, sedamdeset pet godina nakon objavljivanja. Uprkos brojnim trenutno aktuelnim kritikama – i nasuprot njima kao rezultatu trenutnih društvenih previranja čiji će hajp proći – Heroj sa hiljadu lica će ostati epohalno delo i marker neodustajanja od potrage za smislom u vremenima duhovne krize.

Herojsko putovanje ili put heroja

Prema Kembelovom shvatanju, herojsko putovanje je osnova svakog mita – kao SVAKOG mita svakog naroda svake civilizacije – i odvija se uvek u istim koracima ili fazama, odnosno uvek po istom obrascu. Ta je formula univerzalna a izgleda ovako:

1. odlazak ili disocijacija,
2. sučeljavanje ili inicijacija i
3. povratak ili ponovno rođenje.

Heroj se otiskuje iz sveta svakidašnjice u područje natprirodnih čuda; tu sreće mitske sile i uspeva da izvojuje odlučujuću pobedu; heroj se vraća iz te tajanstvene avanture s moći da svojim bližnjima podari nešto dobro.

(str. 39)

I bez mnogo sufliranja možete u ovom opisu da prepoznate elemente narativa o Odiseju, Hristu, Budi, Faustu, bezbrojnim bezimenim junacima narodnih bajki, pa čak i Koeljovom „Alhemičaru“, Diznijevom „Kralju lavova“ i mnogim drugim savremenim herojima i superherojima pop kulture.

Naravno, treba imati u vidu da heroj nije „tamo neko“; mitovi nisu priče o nekim ljudima koji su nekad živeli i jednom nešto uradili pa sad to stoji kao primer. Mit je uvek prisutan princip i samoobnavljajući narativ, van vremena, koji se iznova manifestuje i oživljava svaki put kad se neko otisne na sopstveno herojsko putovanje.

Ovo je u skladu sa Jungovim idejama o tome da se psihološki život pojedinca, ali i kolektiva, odvija u vidu kružnog kretanja po sferi unutrašnjeg bića koje on naziva Sopstvo (the Self). Celovito Sopstvo se sastoji od svesnog i nesvesnog dela, kao i oblasti ličnog iskustva i oblasti kolektivnog, rejona naše psihe u kom su pohranjena iskustva svih naših predaka – krvnih ali i duhovnih.

Tako recimo Hrist, kao simbol Sopstva, u svakome od nas uzima svoju ulogu bogočoveka, biva razapet, prihvata smrt i vaskrsava u skladu sa našim unutarnjim duhovnim kretanjem kroz život, ukoliko sledimo taj put. Zato Hristov „drugi dolazak“ nije neki događaj u budućnosti koji će se zaista dogoditi u našoj istoriji, u vremenu, već bezvremeni ideal stanja u kom bi čovek dostigao istovetnost sa likom Hrista Bogočoveka.

U tom smislu put heroja se koliko na pojedinca, ili reprezentativnog pojedinca neke zajednice (simbola), odnosi i na celokupnu tu zajednicu, to jest cela zajednica može da prođe herojsko putovanje, i to onda posmatramo kao razvoj neke kulture.

Monomit

U velikoj meri sinoniman sa pojmom puta heroja, monomit je kovanica koju je Kembel prema sopstvenim rečima „pozajmio“ od Džejmsa Džojsa iz njegovog poslednjeg i najvećeg dela Fineganovo bdenje.

U dugačkom i nadahnutom predgovoru izdanju Heroja sa hiljadu lica iz 2004. godine – kojim je obeležena stogodišnjica Kembelovog rođenja – dr Klarisa Pinkola Estes, autorka bestselera Žene koje trče sa vukovima, objašnjava kako monomit predstavlja drevnu ideju da je „misteriozna energija koja pokreće nadahnuća, otkrovenja i poduhvate u herojskim pričama širom sveta takođe univerzalna i zajednička svim ljudskim bićima. Ljudi koji prepoznaju herojske teme i podvige u vlastitom životu, u svojim ciljevima, kreativnim izlivima, u svom dnevnom bdenju i noćnim snovima, stižu do iste psihičke činjenice. A to je: da kreativni i spiritualni životi pojedinaca utiču na spoljni svet isto onoliko koliko mitski svet utiče na pojedinca“.

Monomit je obrazac po kom junak napušta običan svet i kreće u avanturu, na tom putu prolazi kroz transformaciju i naposletku se, obišavši pun krug, vraća u normalan život iz kog je započeo putovanje, najčešće donevši sa sobom neko znanje, sredstvo ili uvid koji će biti od pomoći njegovoj zajednici.

Gilgameš je tražio eliksir večnog života, Eneja je sišao u Podzemlje i tamo je bio upućen u znanje kako da osnuje novi grad koji će postati Rimsko carstvo, Faust je dobio priliku da proživi razna razdoblja ljudske istorije da bi se vratio da pomaže ljudima u „malom svetu“, Simba je otišao u hakuna matata izgnanstvo da bi mogao da se iskupi zbog očeve smrti i postane dostojan kralj svog čopora.

Kembelu se pripisuje da je prvi uočio ponavljanje ovog obrasca u svim svetskim mitologijama, od Južne i Severne Amerike, preko Mediterana i Evrope, Afrike, Rusije, do Okeanije i Dalekog Istoka.

Gledano sa aspekta književnoteorijskog pristupa, ne možemo prevideti sličnost između sedamnaest koraka ili faza po kojima se ovo kružno putovanje odvija i trideset jedne funkcije bajke koje navodi ruski teoretičar Vladimir Prop u svom delu Morfologija bajke iz 1928.

Mada im se ciljevi i metodologija razlikuju, pristup je u suštini uporediv jer i Prop i Kembel pokušavaju da pronađu ponavljajuće, opštevažeće elemente priča koje su ljudima važne.

Funkcije, ili narateme, Vladimira Propa predstavljaju jedinice sintaksičkog, morfološkog karaktera, čiji je cilj da na primeru korpusa ruskih narodnih priča predstave osnovnu strukturu te vrste literarne tvorevine. Njegova teorija je pronašla primenu i u širem domenu proučavanja književnosti i humanističkih studija i doprinela prepoznavanju sličnih struktura i arhetipskih likova u pričama i mitovima različitih kultura.

Kembelov pristup je, sa druge strane, od starta šire zasnovan jer zauzima gledište koje je interkulturalno, opštereligijsko i nadnacionalno. Jedina jasna podela koju on pravi je ona između Istoka i Zapada, a i to samo da bi poređenjem pronašao spone između ta dva naizgled tako različita i međusobno udaljena sistema.

U sedamnaest koraka koje navodi Kembel spadaju između ostalog:

• Poziv u avanturu
• Pomoć natprirodnog činioca
• Prelazak preko praga u nepoznato
• Susret sa učiteljima / pomagačima
• Stavljanje junaka na probu
• Otkrivanje
• Transformacija
• Iskupljenje
• Vraćanje iz nepoznatog
• Povratak u normalan život

S obzirom na to da se umnogome oslanja na Jungova učenja, Kembel u svoja tumačenja uključuje psihološki aspekt, što njegovu teoriju monomita čini daleko prijemčivijom za interdisciplinarne studije, a to je upravo pristup koji ovom našem zbunjenom dobu najviše i pogoduje.

Arhetip

Pojam koji je nezaobilazan kada se govori o Kembelu, imajući u vidu uticaj jungovskih ideja na njegov rad, ujedno je i pojam koji uporno pokušavam da zaobiđem jer mi je i nakon tomova pročitane literature stvarno teško da ga svojim rečima definišem.

Srećom, pošto Kembel i jeste preuzeo koncept arhetipa direktno od Junga, nema potrebe da izmišljam toplu vodu, već ću se poslužiti parafrazom definicije from the man himself.

U Jungovom shvatanju, arhetip je u velikoj meri sinoniman sa Platonovom idejom (eidos) koja predstavlja idealni, metafizički oblik postojanja bilo koje stvari (predmeta, funkcije, bića) čije su sve materijalne manifestacije „kopije“ te idealne forme. Arhetip u svom osnovnom obliku znači „prvobitni oblik“, „kalup“ za sve moguće iteracije neke stvari.

Jungova konceptualizacija pojma arhetipa je, razume se, prvobitno u službi njegove analitičke psihologije i složenija je od polaznog pojma. Prilikom definisanja arhetipa u knjizi Čovek i njegovi simboli Jung polazi od negativnog određenja, od onoga što arhetip nije. Odgovarajući na kritike njegovog shvatanja arhetipa, on navodi da se taj pojam često pogrešno shvata u značenju neke „konačne mitološke slike ili motiva“. Međutim, navodi on dalje, takve mitske forme su tek „svesne predstave“ onoga što on podrazumeva pod arhetipom, predstave koje mogu u velikoj meri da se razlikuju u detaljima, zadržavši pritom isti osnovni obrazac. Arhetip bi u tom smislu bio „tendencija da se formiraju takve predstave“, koja omogućava njihovu beskrajnu varijabilnost.

Na drugom mestu, u knjizi Arhetipovi i kolektivno nesvesno, Jung daje čini mi se najkoncizniji opis: „Arhetipovi su nesvesne slike instinkata, odnosno, oni predstavljaju obrasce instinktivnog ponašanja“.

U ovom značenju Kembel primenjuje pojam arhetipa na svoja razmatranja o svetskim mitologijama i religijama u formi herojskog putovanja ili monomita. Kako je svaka mitološka ili religijska priča simbolička forma, arhetip predstavlja funkcionalni okvir koji je nosilac priče ili nekog njenog dela. U ovoj upotrebi, kao i u književnoj kritici, umesto o terminima analitičke psihologije, govorimo o arhetipovima priče.

Stoga Kembel od Junga preuzima gotove arhetipove mitskih i književnih likova kao što su heroj/junak, glasnik, učitelj, saveznik, čuvar praga, menjolik, varalica i tako dalje.

Kao i Propove funkcije ili narateme, ovi arhetipovi su nedeljive jedinice svakog narativa, mitskog, religijskog ili umetničkog.

Zahvaljujući svojoj veoma širokoj primenljivosti, Kembelovo shvatanje arhetipa kao narativnog elementa vrlo je rasprostranjeno i izučava se širom filmske i kreativne industrije, u studijima za projektovanje igara, na kursevima kreativnog pisanja i raznim drugim produkcijama.

* * *

Za kraj bih, umesto zaključka, volela da podelim sa vama nekoliko citata iz Heroja sa hiljadu lica, jer sve što bih sama rekla na temu, Kembel je već rekao daleko lepše i jezgrovitije.

Gde god se poezija mita tumači kao biografija, istorija ili nauka, ona je ubijena. Žive slike postaju samo daleke činjenice o nekom davnom vremenu ili nebesima. Štaviše, uopšte nije teško pokazati da je mitologija, pretvorena u nauku ili istoriju, apsurdna. Kada civilizacija počinje da reinterpretira svoju mitologiju na ovakav način, život iz nje brzo iščili, hramovi postaju muzeji, veza između ove dve perspektive se prekida. Takva ljuštura svakako je okovala Bibliju i veliki deo hrišćanskog kulta.

Da bismo te slike povratili u život, potrebno je tragati ne za njihovim zanimljivim primenama na moderne stvari, već za prosvetljujućim nagoveštajima iz prošlosti koja nadahnjuje. A kada ih nađemo, ogromna područja polumrtve ikonografije ponovo otkrivaju svoje trajno ljudsko značenje. (str. 193)

*

… Ali smrt nije kraj. Novi život, novo rođenje, novo znanje o egzistenciji (da mi ne živimo samo u ovom fizičkom telu već u svim telima ovog sveta, kao bodisatva) dato nam je. Da je i sam otac bio materica, majka, prilikom drugog rođenja.

Ovo je značenje slike biseksualnog boga, on je tajna ove teme o inicijaciji. Uzeti smo od majke, sažvakani na delove i asimilovani u to telo demona koji uništava svet […]; ali onda, čudom preporođeni, mi smo više nego što smo bili. Ako je taj Bog plemenski, rasni, nacionalni ili sektaški arhetip, mi smo ratnici za njegovu stvar; ali ako je on gospodar univerzuma, onda se otkrivamo kao znalci kojima su svi ljudi braća. I u oba slučaja, detinje slike roditelja i ideje o „dobru“ i „zlu“ su prevaziđene. […] Ovim se dve prividno suprotstavljene mitološke avanture spajaju: Susret sa Boginjom i Izmirenje sa Ocem. Jer u prvoj inicijant saznaje da muško i žensko jesu […] „dve polovine rascepljenog zrna graška“; dok je u drugoj Otac prepoznat kao ono što prethodi ovoj podeli na polove: zamenica „On“ se samo po nuždi upotrebljava u govoru, a mit o Sinovstvu je linija vodilja koju treba izbrisati. I u oba slučaja otkrivamo (ili se pre prisećamo) da je sam heroj taj kojeg je trebalo da pronađe. (str. 128)

*

Kada smo je jednom oslobodili predrasuda sopstvene ograničene eklezijastičke plemenske ili nacionalne slike svetskih arhetipova, postaje moguće razumeti da vrhovna inicijacija nije ona među lokalne očeve, koji potom zbog sopstvene odbrane projektuju agresiju na susede. Dobra vest, koju Iskupitelj sveta donosi i koju su toliki sa radošću saslušali, željni da propovedaju, ali oklevajući, očigledno, da je i na ličnom primer demonstriraju, jeste da Bog jeste ljubav, da On može biti, i jeste, voljen i da su svi bez izuzetka njegova deca. Takve srazmerno trivijalne stvari kao što su preostali detalji oko vere, tehnike bogosluženja i planova episkopalne organizacije (koje su toliko privlačile interes zapadnih teologa tako da se o njima danas ozbiljno raspravlja kao o temeljnim pitanjima religije), samo su pedanterijske začkoljice. (str. 125)