Iako sam oduvek gledala filmove u ogromnim količinama, nikad nisam o sebi razmišljala kao o pravom filmofilu, ili ne daj bože poznavaocu filma; uvek sam primarno bila ona što čita knjige.
Međutim, kako je krajem osamdesetih nastupilo doba video-klubova i poplava piratskih VHS-ova, brat, sestra i ja smo bili donekle privilegovani u svom okruženju zahvaljujući činjenici da je prvi video-klub u našem rodnom gradu otvorio – tatin i mamin dobar prijatelj.
Osim što smo imali mogućnost da uzimamo više od uobičajene dve kasete u jednom iznajmljivanju, bili smo i u ekskluzivnom položaju da prvi dobijemo na gledanje sve novo i zanimljivo što bi pristiglo.
Tih nekoliko godina smo zaista imali sreće da pogledamo enormno mnogo prelepih filmova snimljenih tokom osamdesetih. Svi članovi moje porodice (myself proudly included) i dalje puštaju suzicu nostalgije na sam pomen filmova kao što su Vilou, Beskrajna priča, Princeza nevesta, Dama jastreb – i mnogih drugih, ali ova četiri su ostala core pack naših filmskih dana.
Toj deceniji stvarno nije manjkalo maštovitosti i možda čak nije preterano reći da su osamdesete bile zlatno doba i ekspanzija pop kulture kakvu danas poznajemo. Nešto je u razumevanju sveta i života bilo značajno drugačije nego u decenijama koje su usledile, pogotovo nakon dvehiljadite.
Koliko god čitala, saznavala i nastojala da razumem taj diskurs, i koliko god tek poslednjih godina shvatala da je i tada postojalo više sukobljenih struja mišljenja čije je zajedničko dejstvo obrazovalo svet u kom danas živimo, nešto mi je tu uvek ostajalo nedorečeno i uspevala sam da ga pronađem samo ako bih se doživljajem vratila u to doba.
Uz ogroman rizik da se vraćanjem u utiske iz detinjstva izgubi svaka objektivnost, s vremena na vreme ipak to i dalje radim jer sam sa svojih četrdeset i više godina došla do zaključka da ću radije žrtvovati objektivnost nego autentičnost. (A do tog zaključka sam došla praksom a ne teorijom.)
Kada sam govorila o književnom, umetničkom i pop kulturnom kurikulumu koji je obrazovao moje estetske afinitete, pomenula sam poimence nekoliko ostvarenja koja su u tome imala važnu ulogu. Ali, s obzirom na to da govorimo o dobu kada sam stvarno bila premala za ozbiljniju književnost (muziku i likovnu umetnost tu ne ubrajam jer za njih ne postoji starosna granica), verovatno je poštenije reći da su filmovi (igrani i crtani) iz osamdesetih u najvećoj meri zaslužni za formiranje mog umetničkog ukusa.
Stvarno smatram vrlo srećnom okolnošću činjenicu da moj formativni period pripada osamdesetima i čak sam u izvesnoj meri i zahvalna što usled toga nemam dovoljno razvijen kritički aparat pomoću kog bih sad secirala i racionalno analizirala svoje utiske iz tog doba.
Za bezmalo tri decenije obišla sam dovoljno veliki krug, i kao proučavalac teorije književnosti i umetnosti i kao njihov uživalac, da mogu da kažem sledeće (a to ne mora da važi za svakoga, naprotiv): ako je za estetski doživljaj potrebno prevaliti preko glave hrpe i hrpe literature, pozivati se na kojekakve izvore i reference, mišljenja i tumačenja, postavljati kontekste, ili što bi rekao jedan od mojih neomiljenijih profesora sa fakulteta „dva-de-set godina studiozno proučavati Helderlina da biste uopšte mogli da ga čitate, a nekmoli razumete“ – pa onda to možda i nije baš istinski i čist estetski doživljaj.
Jer eto, ja sam sa svojih jedanaest ili dvanaest godina odgledala (iz istog tog video kluba, možda je neko stvarno trebalo malo više da pripazi na moje izbore) film koji će se i kasnije pokazati kao veoma dobra ekranizacija Kafkinog Procesa, pa iako ga uopšte nisam razumela, nema ama baš nikakve sumnje u to da sam ga sasvim solidno doživela – premda u tom trenutku nisam imala pojma ni ko je Kafka ni šta je Proces, uzela sam film zbog glumca u kog sam u tom trenutku bila zaljubljena. Doživela sam ga na takav način i u tolikoj meri da sam, kad je došlo vreme da čitam Proces u trećem razredu gimnazije, imala bar donekle jasnu ideju o tome šta mogu da očekujem.
Nego, da se vratim na temu.
Ako gotik filmova osamdesetih i nije bilo upadljivo više nego pre i posle te decenije, svakako su nama ovde u tom periodu (koji obuhvata i početak devedesetih) bili najdostupniji. Pored svih ostalih umetničkih utisaka koje sam sakupljala i gajila, vizuelna estetika ovih filmova je prava i najvažnija osnova moje neprolazne ljubavi prema gotiku.
Koliko ja mogu da se setim, ti su filmovi, zajedno sa kompletnim fantasy i horor žanrom, bili smatrani čistom zabavom, bez mnogo umetničke vrednosti, i uopšte kao nešto što nije moguće shvatiti ozbiljno – makar u našem socijalističkom društvu koje se rvalo sa ozbiljnijim pitanjima nego što je entertainment (mada je kod nas i svakolika književnost te orijentacije doživljavala i još uvek doživljava isti tretman, ali to je druga tema).
Mada je tu stvarno bilo i kojekakvog treša, veliki broj tih filmova je u međuvremeno stekao kultni status, a kako se u globalnom svetu promenila klima po pitanju kriterijuma vrednovanja, izgleda da sad više nije ni sramota pristupiti im sa nešto ozbiljnijom kritičkom aparaturom – bez obzira na to da li nam je cilj da ih hvalimo ili kudimo.
U svakom slučaju, glavni krivci za moju celoživotnu opsesiju gotik estetikom iz sveta filma navedeni su u nastavku, u formi liste radi bolje preglednosti, ali bez nekog naročitog rangiranja. Navodim ih redom kojim mi padaju na pamet, a među njima ima i filmova snimljenih početkom devedesetih, ali su ovde ubrojani jer pripadaju istom talasu i estetici koja se formirala tokom prethodne decenije.
Htela sam da ih bude deset, dvanaest, trinaest (to bi bila fora) ili petnaest, ali ispalo je četrnaest, pa nisam htela da fingiram. Stvarno sam uključila samo filmove kojih sam se na prvu i bez oklevanja setila zbog snažnog i trajnog utiska koji su ostavili, a koji se nadam da ću vam delimično preneti.
Kako je tekst ispao duži nego što sam i sama očekivala 😳 evo i sadržaja sa linkovima radi lakše navigacije.
Takođe, imala sam nedoumicu u vezi sa agregatorom utisaka i ocena filmova, pa sam se odlučila za Rotten Tomatoes jer mi se čini da je sveobuhvatan i pregledan, tako da svi linkovi za same filmove vode tamo.
-
- Betmen (1989) – Tim Barton
- Bitlđus (1988) – Tim Barton
- Edvard Makazić (1990) – Tim Barton
- Porodica Adams (1991) i Vrednosti porodice Adams (1993) – Bari Zonenfeld, po motivima Čarlsa Adamsa
- Miš veliki detektiv (1986) – Dizni
- Vrana (1994) – Aleks Projas, na osnovu originalnog stripa Džejmsa O’Bara
- Crni kazan (1985) – Dizni, na osnovu romana Lojda Aleksandera
- Legenda (1985) – Ridli Skot
- Lavirint (1986) – Džim Henson
- Tajna začaranog grma (1982) – Don Blut
- Veštice (1990) – Nikolas Roug, po priči Roalda Dala
- Dama jastreb (1985) – Ričard Doner
- Vučja družina (1986) – Nil Džordan, po priči Anđele Karter
- Drakula (1992) – Frensis Ford Kopola
1. Betmen (1989) – Tim Barton
O ovom filmu nema mnogo šta novo da se kaže – ljubitelji gotika ili ne, ovaj film je obeležio naša detinjstva, promenio viđenje i tretman voljenog lika iz stripa, postao jedan od amblema mračne estetike i vinuo Bartona u visine planetarne slave.
Za mene je baš poseban jer sam imala sedam ili osam godina kad sam ga gledala, sa tatom i to – u bioskopu! Za mene malu to je stvarno bio doživljaj.
Kasnije, kad sam dovoljno stasala da razmišljam o njemu iole racionalno, donekle sam uvidela zašto sam dugo bila doslovno opsednuta Betmenom. Mračni tonovi filma, neo-noar stil, nezaboravni muzički score Denija Elfmana i Prinsa (ni manje ni više), Majkl Kiton sa svojim tako osobenim prisustvom, potpuno gotički vizuelni identitet grada i utisak da se nijedna jedina scena ne odvija po danu (iako ih ima barem tri) – sve to sačinjava estetski sklop koji uvlači gledaoca u sebe, usisava ga ne ostavljajući mu mogućnost da se odupre. Film je u najlepšem smislu reči napad na čula, kao i veći deo Bartonovog opusa, a odmereni tragizam glavnog lika očaravajuć je koliko i težak.
Ono što mi se posebno dopada kod Bartonove verzije Betmena (jedine prave, ako mene neko pita) jeste način na koji je kombinovao klasičnu gotiku – arhitektonsku, narativnu i vizuelnu – sa zahtevima modernog pristupa filmskom storytellingu; to naravno nije njegov izum, čitave osamdesete počivaju na hibridnim spojevima starog i novog, klasičnog i modernog – a to je sâmo po sebi tako gotik.
2. Bitlđus (1988) – Tim Barton
U godini čiji je početak obeležio nastavak ovog bisera crnog humora, ni o Bitlđusu nema svrhe mnogo raspredati. Moja generacija ga je gledala ovako ili onako: ili su se odmah zaljubili u film, ili su ga zavoleli kao crtanu seriju na Cartoon Network-u (prvo sam napisala: „pokoj mu duši 🪦“, da bih u međuvremenu saznala da drama oko gašenja ili opstanka ovog kanala još traje).
I njega sam gledala u istom uzrastu, i sad kad razmišljam o tome čini mi se da nam je sva ta mrtvačka tematika od koje filmovi za decu osamdesetih nisu bežali donela više koristi nego štete ili neke „traume“. Mislim da smo mi kao deca zahvaljujući tome odgajili memento mori prikladan svetu i vremenu u kom živimo – odnos koji je nakon toga konfekcijski i hirurški odstranjen iz društva.
Majkl Kiton je toliko dobar u ove dve uloge da ponekad moram da zastanem i podsetim se da je u pitanju ista osoba.
Bitlđus je autentični gotik osamdesetih koliko je to u svoje vreme bio recimo Arsenik i stare čipke. Ne znam odakle da počnem sa gotskim tropima u ovom filmu: usamljena ali ne odbojna kuća na vrhu brda, tragično poginuli vlasnici koji ne mogu da je napuste, mlada neshvaćena goth tinejdžerka (koja naravno jedina vidi duhove), liminalni prostori i prolazi, hodnici, stepeništa, vrata, morbidna parodija venčanja, grobljanski motivi – you name it.
I u narativnom i u vizuelnom smislu sve pršti od kontrasta i sukobljenih suprotnosti na način koji je nezaboravan.
Duboko verujem da me je ovaj film programirao da se štrecnem svaki put kada vidim prugaste crno-bele dugačke čarape – a to je stvarno nešto.
3. Edvard Makazić (1990) – Tim Barton
Smejte se do mile volje, tako je bio preveden kod nas i tako ću ga ja nazivati ZAUVEK.
Dakle, ovde sad već uočavamo izvesnu pravilnost: ako hoćeš nešto popularno, ali ipak nekovencionalno, onako da bude masovno, ali da je to ona masa, a ne ova iz prvih redova – zovi Bartona.
Još jedan njegov gotski masterpiece (a i dalje ne poslednji) koji na pravi i slojevit način za svoju publiku i svoje vreme predstavlja tu suštinsku tenziju između starog i novog, prihvatljivog i neprihvatljivog, ovog vidljivog i onog skrivenog.
Mene je ovaj film opčinio pre svega tako fino uhvaćenom emocijom zarobljenosti u tom stanju neizvesnosti koja, uz malo nege, može da se održi za ceo život (ali ne bez melanholije koja joj je uvek cena). Međutim – i to sam naravno takođe shvatila mnogo kasnije – ovaj je film trebalo da bude i gorka pilula i dobro očišćeno ogledalo za američko društvo kom se prevashodno i obraća.
To podmetanje mitskog u američko predgrađe kao simbola trivijalnosti savremenog života lišenog „velike priče“ koja mu daje smer i smisao obeležje je mnogih narativa (kod D. Ognjanovića u Poetici horora to je baš lepo objašnjeno).
Edvard je za mene predstavljao prvi susret sa takvim pristupom pa mi se zato i sada čini neverovatno originalnim, što iz neke objektivnije perspektive možda nije, ali kao što sam gore navela – u ovim stvarima od objektivnosti nemam ama baš nikakvu korist.
Ovaj film će za mene ostati jedna od prvih i najvećih gotičkih ljubavi, baš kao što će zahvaljujući njemu i legendarni Vinsent Prajs u nekom zabačenijem kutu mog uma zauvek ostati prevashodno „onaj malo uvrnuti ali dobri dekica iz Edvarda Makazića“ – a to nije baš mali legacy.
4. Porodica Adams (1991) i Vrednosti porodice Adams (1993) – Bari Zonenfeld, po motivima Čarlsa Adamsa
Opet jedan naslov o kom nije moguće reći ništa što svi već ne znaju, i to me sad navodi na razmišljanje: izgleda da su osamdesete i u ovome uspele da postignu nešto što nijedan period pre njih nije, u ovom slučaju da gotik postane globalni mejnstrim (iako su ovo tehnički već devedesete, ali da ne cepidlačimo, jasno vam je šta hoću da kažem).
Porodica Adams je mnogo starija priča od ovih filmova, ali očigledno je u godinama koje su im prethodile stvorena sasvim pogodna atmosfera za moderniji retelling, odnosno za verziju koja će se obratiti osamdesetima (i devedesetima, dobro de) i ponuditi im taj domaćinski gotik po njihovoj meri.
Najveća vrednost ovih filmova je u dosta preciznom načinu na koji je taj gotski šablon postavljen preko slike celokupnog savremenog društva (opet Amerike, ali već govorimo u globalnim pojmovima pa smo i mi odavde uspeli dovoljno da se identifikujemo) i onda njime iscrtana mapa nekog alternativnog života neopterećenog obavezom da bude kao sa reklame (ili uopšte usklađen sa bilo kakvim očekivanjima).
Svi ti gotski kontrasti i sukobljenosti otelotvoreni su u nizu pojedinosti svakodnevnog života – ali i životnih vrednosti – prikazanih na prekrasno šarmantan način. Svaka konvencionalnost je izvrnuta u svoju suprotnost bez trunke malicioznosti: Mortiša koja odseca pupoljke ruže i stavlja u vazu tako obezglavljene stabljike, Gomez koji je pita „Jesi li nesrećna, draga?“ a ona mu oduševljeno odgovara „O da, dragi, sasvim!“, njihov užas kada novorođeni Adams biva uklet tako što postane najslađe plavokoso detence rumenih bucmastih obraščića, i još desetine drugih primera čine ovaj film neverovatno zabavnim, ali istovremeno navode na preispitivanje svih unapred prihvaćenih i okoštalih nazora po kojima vodimo život iz dana u dan – što i jeste jedna od glavnih uloga svakolikog umetničkog gotika.
5. Miš veliki detektiv (1986) – Dizni
Ovaj potcenjeni Diznijev klasik je siroče Šerloka Holmsa i viktorijanskog gotika Dikensovog tipa.
Nastao kao verzija deduktivnog rešavanja slučaja za decu, ovaj je crtani ispao možda i malo previše mračan.
Ja sam naravno bila potpuno očarana, budući da sam i njega gledala sa tatom u bioskopu, od čega mi je do dana današnjeg ostao tik da pokrijem lice rukama kada Olivija prilazi onim vražjim kolicima za lutku – svi koji su ga gledali znaju da je ta scena pravi dečji horor.
Dojlovski deo priče me je zadobio time što glavni junak nije ni veliki ni snažan, već intelektualno nadmoćan (klasična Animus figura iz jungovske psihologije, ali nećemo o tome sada). Njegovo nadigravanje sa profesorom Ratigenom, inače jednim od najboljih i najupečatljivijih Diznijevih zlikovaca, naučilo me je životnoj lekciji da neprijatelja nikad ne treba potcenjivati.
Međutim, zloslutna atmosfera maglom obavijenih ulica viktorijanskog Londona, to što se slično kao u Betmenu nigde ne vidi svetlost dana i ludački dobra scena konačnog obračuna na satu Big Bena – pravi su razlozi mog doživotnog obožavanja ovog filma, kao i šoka kad sam se prvi put uživo našla pred Big Benom očekujući da je visok barem sto metara.
O, i jesam li pomenula da i Ratigenu glas daje Vinsent Prajs? O, da.
6. Vrana (1994) – Aleks Projas, na osnovu originalnog stripa Džejmsa O’Bara
Uh. Šta reći, odakle početi.
Prvo da odgovorim na nepostavljeno pitanje: ne, nisam gledala nijedan od nastavaka Vrane iz devedesetih i dvehiljaditih i sure as hell nisam niti ću gledati ovaj poslednji film sa Bilom Skarsgardom so help me god.
Sad kad smo razjasnili da je Vrana, kao i svaka dobra i prava stvar, samo jedna – prvo što pada na pamet u vezi sa tim filmom jeste tragičan ishod njegovog nastanka.
Pretpostavljam da svi znaju, ali da ipak kažem: Brendon Li je nesrećnim slučajem poginuo na snimanju ovog filma, čime je njegova gotičnost probila postmoderni četvrti (ili već i peti) zid i nažalost prelila se u stvarnost.
Time je potcrtan ionako mračan i brutalan karakter ovog filma, dajući mu dodatnu težinu koju će nositi zauvek kao zlu kob. Stvarno zvuči kao sinopsis nekog gotskog romana.
Pored radnje koja je takva kakva je – Vrana je nastala kao strip, a strip je nekako oduvek dobar medijum za predstavljanje raznoraznih preteranosti, prevashodno nasilja, u obliku koji može lakše da se „proguta“ – upravo su filmska sredstva ono što Vranu čini jednim od najlepših gotskih izraza iz ovog perioda.
I ovaj film je izuzetno mračan i ostavlja taj utisak potpunog odsustva dnevne svetlosti, što je značenjski sasvim opravdano. Suprotstavljenost gotskih prostora kojima pripada Erik sa svojim uspomenama na Šeli i neoindustrijskog vajba Top Dolarove bande predivno je istaknuta: iako i jednim i drugim dominiraju mračni tonovi, nijanse tog mraka vrlo su razaznatljive i imaju emocionalni karakter.
Film obiluje citatima iz klasične književnosti, od kojih je možda najupečatljiviji Tekerijev stih: „Majka je ime za Boga na usnama i u srcu svakog deteta“ izgovoren u sceni koja vam izvrće unutrašnjost grudi kad je gledate sa deset godina. Osim toga, u scenariju ćete prepoznati barem još Poa i Miltona.
Pored svega navedenog, u gotsku estetiku filma prelepo se uklapaju grandiozna katedrala u završnoj sceni i grobljanski prizori, mada je teško izdvojiti pojedinačne aspekte jer je ceo film prebogat epskim kadrovima.
I na kraju, ali nipošto najmanje važno, ono što potcrtava mračnu lepotu Vrane i čini je legendarnim filmom, čak više nego kod ostalih filmova sa ove liste, jeste saundtrek. The Cure, Nine Inch Nails, Violent Femmes, Stone Temple Pilots, Pantera – samo su neka od imena koja su se našla na ovom epskom albumu.
E onda, kao da sve ovo nije bilo dovoljno tragično i gotik, saznate okolnosti nastanka stripa, i dođe vam da lepo oterate sve u tri peršuna.
Kao što reče neko od viđenijih kritičara onog doba, u Vrani smo dobili primer „umetnosti koja imitira smrt“, i to je toliko istinito da još uvek boli.
7. Crni kazan (1985) – Dizni, na osnovu romana Lojda Aleksandera
Ovo je još jedan besramno izignorisan a prilično dobar crtani film klasičnog tipa.
Mada žanrovski više pripada srednjevekovnoj fantastici – ili je možda tačnije reči mračnoj fantastici – ubrajam ga ovde jer je zahvaljujući mračnom tonu ostavio na mene utisak u velikoj meri uporediv sa drugim filmovima sa ovog spiska.
Sa druge strane, iako po načinu pripovedanja vidljivo pripada dvadesetom veku, priča se zasniva na motivima koji umnogome podsećaju na evropske bajke i srednjevekovne romanse, pa mu to daje izvestan gotski štimung.
Pored klasičnih fantazi motiva, kao što je dečak čuvar prasadi koji mora da krene na opasno putovanje i spase svet, i diznijevskih životinjskih prijatelja (verzija junakovih pomagača iz klasične bajke), javljaju se i motivi proročanstva, tajnog ukletog predmeta, tri veštice koje postavljaju zagonetke i tako dalje.
Ono što je posebno zanimljivo kod ovog filma jeste udvajanje figure junaka: Taran na svom putu pronalazi princezu Ajlonvi koja zapravo predstavlja njegov ženski counterpart i samo udruženim snagama i sposobnostima mogu da obave do kraja težak zadatak koji im je pao u dužnost.
Međutim, najmračniji deo ovog filma je Rogati kralj i njegova vojska mrtvih koju „oživljava“ pomoću Crnog kazana. Mada sam kasnije shvatila da ovaj motiv neverovatno liči na vojsku mrtvih iz trećeg dela Gospodara prstenova, ta činjenica i dalje ne oduzima snagu ovom crtanom filmu koji mi je i posle trideset godina jednako drag.
Pretpostavljam da nije neki doživljaj gledati ga po prvi put u potpuno odraslim godinama, ali ako imate decu koja vole pomalo da se uplaše – od srca preporučujem.
8. Legenda (1985) – Ridli Skot
Jasno je da kada se pomene Ridli Skot prvo pada na pamet makar nekoliko blokbastera, od kojih je većina i dan danas među omiljenim naslovima veoma široke publike – celokupna Alien franšiza, Blade Runner, Gladijator i još sijaset drugih hitova.
Međutim, i pored opake konkurencije u žanrovima fantastike tokom osamdesetih, uvek sam mislila da je Legenda trebalo da dobije malo više ljubavi.
Kasting filma je bogat poznatim imenima (ili onima koji su postajali poznati): Tom Kruz, Mia Sara, Tim Kari između ostalih, tehnički je bio stvarno neverovatan – kažem, čak i u konkurenciji kakva je vladala sredinom osamdesetih, vizuelno je potpuno očaravajuć, a i muzika je stvarno prelepa.
Avaj, kritičari su ga pojeli, i onomad i danas, mada je u međuvremenu stekao što bi se reklo kultno praćenje. Pretpostavljam da je i ovaj film definitivno bolje gledati kao dete, pa ako ste to propustili – žalim slučaj.
Mi smo ga naravno obožavali jer nam kao deci nije smetala njegova uprošćena simbolika. Iskreno, meni ne smeta ni sada.
Ali izdvojila bih jednu scenu zbog koje se Legenda prvobitno našla na ovoj listi: Lili, za koju smo već videli da je divljeg duha i spremna da prelazi granice, biva postavljena pred strašno iskušenje u dvoru Princa Tame.
Naime, u pokušaju da je pridobije za sebe, on joj zavodnički predstavlja njenu vlastitu mračnu stranu, Senku ličnosti ako ćemo jungovski. Krug koji Lili prelazi od straha, preko suočavanja, koketiranja, do prihvatanja mračne sebe, i hrabrosti koju ispoljava kada se fokus premesti na one do kojih joj je stalo, a koji su i dalje u opasnosti – za mene je i dalje jedan od najslikovitijih primera procesa integracije suprotstavljenih delova ličnosti koje sam videla.
I neka priča ko šta hoće, Darkness JESTE strašan.
9. Lavirint (1986) – Džim Henson
Da, onaj Lavirint, sa Dejvidom Bouvijem i mlađahnom Dženifer Koneli. Mnogima je ovo Bouvijevo izdanje cringe, ali iskreno i za to me baš briga, ja naravno – kao i većina fanova – imam potpuno lični pristup.
Do trenutka kad sam prvi put pogledala Lavirint, ime Dejvida Bouvija mi je već bilo poznato: prvobitno zbog stiha „Svirao je Dejvid Bouvi i pauci s Marsa“, nakon čega mi je tata objašnjavao ko je Dejvid Bouvi, zatim mi je puštao ploče tako da mi se njegov glas zauvek urezao u svest, a onda smo (verovatno iz istog onog video-kluba) uzeli da pogledamo film. Iako sam mogla da imam najviše sedam-osam godina, jasno se sećam svoje reakcije „TO je Dejvid Bouvi?!“ i momentalnog doživotnog zaljubljivanja, koje je u narednim decenijama prerastalo u ljubav, pa divljenje, pa kompletno i neopozivo obožavanje (u doslovnom smislu te reči) zapečaćeno njegovom ipak malo preuranjenom i nikad do kraja preboljenom smrću.
Iz rečenog je jasno da verovatno ni najmanje nisam u stanju da pružim bilo kakvu analizu ovog filma niti da ga vrednujem na način relevantan ikome ko se nije sa njim susreo u sličnom tonu.
However.
Na način koji su verovatno samo osamdesete omogućavale i dozvoljavale, Lavirint predstavlja predivno balansiran blend prikaza spoljašnjeg i unutrašnjeg. Gotovo kao da su se autori doslovno pridržavali Jungove devize kako je „psihička stvarnost takođe – stvarnost“. Sadržaj unutrašnjeg života Sare, koja pred našim očima prolazi kroz transformaciju iz devojčice u devojku i buduću ženu, predstavljena nam je sa jednakom težinom i važnošću sa kojom ga Sara doživljava. Njeni strahovi, čežnje, snage i slabosti dobijaju oblik i postaju likovi koje ona susreće na svom putu kroz Lavirint. Neki joj pomažu, neki odmažu, a glavno suočavanje je sažeto u legendarni uvid „Ti nemaš moć nada mnom“ koji ona baca u lice Kralju goblina – onom delu njene ličnosti koji želi da ostane zarobljen u snovima o detinjstvu i nekadašnjoj idealizovanoj slici sveta (iliti svom Animusu koji želi da je zaštiti od odraslog života 😎).
Osim zbog moje nepatvorene ljubavi, ovaj film se nalazi na listi zato što se služi sredstvima pričanja umnogome bliskim gotskom simbolizmu. Likovi i zapleti u Lavirintu po bizarnosti donekle mogu da se uporede sa Otrantskim zamkom. Seksualna tenzija (koju sam naravno tek mnogo kasnije identifikovala kao takvu), ili je možda pravilnije reći tenzija otkrivanja seksualnosti, prikazana je suptilno koliko i verodostojno.
U skladu sa gotskim prosedeom (ako smem tako da se izrazim) jesu i namerne dvosmislenosti: prva scena izgleda kao da je u pitanju srednjovekovna fantazija, da bi se odmah ispostavilo da se nalazimo u savremenom dobu; kroz čitavo Sarino putovanje razbacani su detalji i elementi koji se vide u njenoj sobi – knjige, lutke, slike – ukazujući na to da se ništa ne događa izvan njene svesti; završetak pokreće pitanje da li je sve bila njena trenutna maštarija, san ili nešto treće.
Mene i ona pomalo (čuj pomalo) naivna poslednja scena u kojoj se naglašava da ništa od onoga što smo nekada bili ne biva nužno napušteno zauvek već ostaje pohranjeno u svesti na takav način da može da se prizove i oživi po potrebi – i dalje uspešno makar na sekund vraća u to stanje neizvesnosti, kad su još sve karte na stolu i život može da krene u bilo kom pravcu.
I još uvek ponekad hvatam sebe kako bih volela da drugačije odgovorim na ono „Love me, fear me, do as I say… and I will be your slave.“ 😣😳
10. Tajna začaranog grma (1982) – Don Blut
Moram da budem iskrena: uopšte se ne sećam tako dobro radnje ovog filma, koliko se sećam opšteg, pre svega vizuelnog utiska, mračne atmosfere, teških spoznaja i tenzije neke potisnute privlačnosti. ’Nuff for the gothic, ako mene pitate.
Svakako nameravam da ga gledam sa decom, ali evo pročitala sam sinopsis da se podsetim, i nisam se prevarila: stvarno se pojavljuje neka sova dostojna svake dečje noćne more.
Za razliku od drugih filmova sa ovog spiska, ovde je malo teže udaljiti se od doslovnog shvatanja prikazanog i tumačiti simbolizam. Na kraju, ipak su primarna predviđena publika Tajne začaranog grma deca.
Međutim, izvesni činioci priče povezuju ovaj film i sa bajkama i sa gotikom (doduše uslovno). Mišica gospođa Brizbi treba da preseli svoju kuću i decu sa farme na kojoj su dotad živeli. Pritom, gospođa Brizbi je udovica – malo neobična figura za glavnu junakinju u crtanom filmu za decu.
U tom poduhvatu, ona dolazi do saznanja koja menjaju sliku prošlosti, pa samim tim i njenu moguću budućnost. Iako stiče prijatelje čiju će pomoć i podršku imati do kraja, najteže izazove mora da obavi sama.
Mračna atmosfera filma, prilično složeni odnosi među likovima i nekoliko smrtnih slučajeva definitivno svrstavaju Tajnu začaranog grma na tamnu stranu dečjih filmova.
11. Veštice (1990) – Nikolas Roug, po priči Roalda Dala
Veštičji filmovi su zasebna podgrupa gotik i horor filmova i spadaju u moje favorite te zaslužuju članak posvećen samo njima, i to će se uskoro i zbiti.
U vreme kad smo mi deca gledali ovaj film, naravno nismo imali pojma ko je Roald Dal i šta da očekujemo, a očigledno to nisu znali ni naši roditelji, pa smo tako nas troje sa svojih ukupno 13 godina uspeli da odgledamo film o vešticama koje toliko mrze decu da planiraju da ih sve unište.
Sa druge strane, kao što sam već pomenula, filmovi osamdesetih nisu zazirali od toga da decu suoče sa surovostima života i postojanjem zla, što se meni svakako čini zdravijim od racionalizovanja backstory-ja svakog negativnog lika za koji smo ikada znali.
Iako je glavni događaj samit veštica u hotelu koji će dva mala dečaka pokušati da spreče, okolni i sastavni delovi priče koji joj daju predistoriju i osnovu za odvijanje konkretne radnje zapravo su ono što unosi jezu.
A premisa je sledeća: veštice su oduvek tu, svuda među ljudima, i samo onaj ko zna na koje znakove da obrati pažnju može da ih prepozna. Kao dokaz njihovog postojanja imamo dečakovu baku koja iz detinjstva nosi ožiljak od susreta sa vešticom.
Takva postavka stvari, pored prisustva Anđelike Hjuston u ulozi glavne veštice, stvara teskobnu atmosferu i osećaj pritajene ali neprestane pretnje koja može da snađe svako dete, bilo gde, bilo kad. Postupak priče kojim se poznati predeli, mesta, koncepti i lica, pa i životni zakoni, odjednom prikažu kao nepoznati i samim tim zastrašujući izvor je trajne nelagode i jedna od glavnih odlika gotika.
Jedna je scena posebno upečatljiva, i ovde ću zamoliti one koji nisu gledali film a voleli bi da prestanu sa čitanjem jer sledi mali spojler.
Kako bi ga podučila o vešticama i naučila da ih izbegne, baka unuku priča priču o devojčici koju je poznavala u detinjstvu. Devojčica je netragom nestala jer su je ukrale veštice, da bi se potom pojavila kao lik na slici u kući svojih roditelja i ostala na njoj zarobljena zauvek.
Ako to nije gotik, ja ne znam šta jeste.
12. Dama jastreb (1985) – Ričard Doner
Oni koji su gledali ovaj film verovatno sada podižu obrve pitajući se šta će on na listi gotik filmova. I potpuno razumem tu zapitanost.
Onima koji ga nisu gledali – ne znam šta da kažem. Ne mogu ni da vam preporučim da ga gledate sada, posebno ako imate više od 30–35 godina. Sigurno vas neće „tresnuti“ kao da ste ga gledali sa manje od dvadeset, a i ako imate manje od dvadeset, ne mogu da pretpostavim kakav je utisak gledati Damu jastreb po prvi put u 2025. godini. Pretpostavljam da danas jednostavno ne može da vam se obrati kao što je mogao onda. Ne znam. Pokušajte. Biću tu posle da vas tešim ili… šta god.
Elem, ova prelepota prelepa od filma uistinu nije gotik u pravom smislu reči, ali zato bez ikakve sumnje jeste reprezentativni primer filmova osamdesetih. U ono vreme su, makar kod nas, svi ti filmovi koji su imali makar i daleki prizvuk nečega natprirodnog (pu pu pu daleko bilo!) spadali u žanr F/SF. Međutim, ono što ga svrstava na ovu listu jesu estetika i pojedini elementi, i fabularni i filmski, koji imaju ponešto od gotskog karaktera i osobina.
Radnja je smeštena u srednjevekovnu Italiju (mada sam ja dugo mislila da je u pitanju Francuska, sudeći po imenima i toponimima), ali muzika je potpuno savremena i u tom smislu anahrona, iako se savršeno uklapa u atmosferu filma.
Cela priča, pa i njena vizuelna predstava, počivaju na kontrastima i suprotnostima: dan i noć, ljubav i mržnja, crno i belo, vitez i lopov, biskup i požuda i tako dalje.
Ali centralna tema oko koje se okreće čitav film i koja daje blagi gotski preliv celokupnom utisku jeste kletva bačena iz ljubomore i pronalaženje načina da se ona skine.
Takva dramska situacija uslovljava niz scena i osnovni ton priče koja, iako strogo gledano ne može baš da se uglavi u gotik, ipak izaziva emotivni efekat nelagode, neizvesnosti i strepnje kakvi su uporedivi sa bilo kojom pravom gotskom pripovešću.
Ponosim se sobom sa kolikom sam trezvenošću ispisala ovih nekoliko pasusa, uzevši u obzir da ne mogu da gledam Damu jastreb a da mi se oči ne napune suzama na svakih nekoliko minuta – bravo za ja!
13. Vučja družina (1986) – Nil Džordan, po priči Anđele Karter
U vezi sa ovim filmom imam nešto da ispovedim. Ja se prvog gledanja Vučje družine nimalo ne sećam. Biće da sam ga gledala sama ili u situaciji u kojoj nisam mogla da neposredno podelim utisak sa nekim kompetentnim, pa pošto nisam dobila odgovarajući acknowledgement, taj je utisak izgleda s godinama izbledeo.
Međutim, pre nekoliko godina sam na Fejsbuku naletela na objavu o filmu, momentalno prepoznala kadar, pronašla film i odgledala ga, prisećajući se scene za scenom kako su odmicale. Tako se namestilo da to bude neposredno nakon što sam pročitala Krvavu odaju Anđele Karter, po čijoj je istoimenoj priči film i snimljen.
Zato u ovom slučaju nemam autentični utisak iz onog doba, ali rado ću vam preneti svoje utiske iz ovog doba, jer gotovo da nimalo ne zaostaju po intenzitetu i oduševljenju za onima iz detinjstva.
Dakle, imaću dovoljno smelosti da kažem – i shvatite me vrlo ozbiljno – da je ovaj film verovatno najbolja gotik bajka iz osamdesetih, tačka.
Neću imati problem ako me neko demantuje, ali ovo je moj trenutni stav i obrazložiću ga najkraće moguće, uz što manje spojlera.
Najpre, u pitanju je retelling Crvenkape – priče koju svi znamo i koja je toliko stara i okoštala da nam njena moguća značenja odavno izmiču. S tim da Anđela Karter dodaje malecni tvist: u pitanju nije samo vuk, nego… vukodlak. Doduše, ta se reč nigde ne pominje, već se govori samo o tome kako se treba čuvati vuka, posebno onog koji je vuk iznutra.
Ovim se već signalizira da priču treba čitati na određeni način, međutim u filmu je to dodatno naglašeno: radnja Vučje družine, kao i nekih drugih primera sa ove liste, počinje u savremeno doba, da bi se odjednom, bez mnogo upozorenja i uputstava, prebacila u neko srednjovekovno selo usred šume i uredno nastavila tamo.
Radnja u sebi sadrži još najmanje tri umetnute priče, značenjski savršeno integrisane u glavnu priču, koje je upotpunjuju i dodaju joj slojevitost.
Atmosfera filma je sve vreme mračna i napeta, kao da sve u svakom trenutku visi na ivici incidenta, ali na takav način da ne može baš lako da se uperi prstom u izvor tenzije i nelagode. Mnogo toga ostaje između redova (ili ako ćemo filmski: između kadrova) i nismo uvek načisto da li smo nešto dobro razumeli.
Kada dođe do glavnog sukoba, svi znamo kako on treba da izgleda, ali priča je u međuvremenu uvela nekoliko novih elemenata koji menjaju i ton i ishod susreta. Naravno čineći ga eksplicitnijim i mračnijim nego što najčešće želimo da vidimo.
Anđela Karter je o ovoj zbirci i govorila kao o svom pokušaju da ispita „latentni sadržaj“ bajki i priča koje svi znamo i „iznese ga na površinu“ tako da ponovo dobije prvobitno značenje. Njene su obrade, doduše, u velikoj meri feministički obojene, ali o tome ne bih ovom prilikom.
Kombinovanjem njene složene i bogate naracije i filmske istančanosti i smisla za estetsko reditelja Nila Džordana nastao je film koji je fešta za oči, smrt za konvencije, šamar za razum i poslastica za kolektivno nesvesno – sve same odlike gotika.
I ne znam da li sam pomenula scenu transformacije u vukodlaka? Mhm.
14. Drakula (1992) – Frensis Ford Kopola
I evo nas konačno na kraju liste, odlagala sam ovo koliko god sam mogla, a ipak i dalje ne osećam samopouzdanje da prema ovom filmu nastupim sa bilo kakve pozicije kompetentnosti, pa zato i neću.
Muka je biti milenijalac i inače, a kad dođe do ovih pitanja u kojima treba kao pomiriti viđenja i saznanja stečena onomad sa svim što sam u međuvremenu (i neminovno u retrospektivi) saznala o vremenu koje je u mom sećanju tako živo, put do anksioznosti se drastično skraćuje.
Nisam mogla da odolim pa sam pogledala koje ocene Kopolin Drakula ima na Rotten tomatoes i par drugih relevantnih agregatora, i s obzirom na količinu pljuvanja po ovom filmu koje sam imala nesreću da pročitam proteklih godina – nisam nezadovoljna.
U mojim sećanjima na ovaj film nema nikakvog straha jer su mi prva asocijacija mama i tata sa kojima sam ga gledala. Drugo, radnja i likovi mi nisu bili nepoznati jer sam nedugo pre nego što se film pojavio kod nas pročitala Drakulu koji je nekako bio zabasao na dečje odeljenje smederevske biblioteke. Moja je pretpostavka da ga sa svojih tadašnjih deset ili jedanaest godina jednostavno nisam dovoljno razumela da bih se pošteno uplašila.
Osim toga, vampirska tematika mi uopšteno nije bila nepoznata jer sam pre ove bila odgledala makar još jednu verziju Drakule, ali i Bal vampira Polanskog, koji mi je zadugo ostao veoma drag (i sad mi je, ali sam ga u velikoj meri zaboravila pa bih morala da se podsetim).
However.
Pojam o vizuelnoj estetici vampirske gotik priče = Kopolin Drakula.
Sve u ovom filmu – glumci, kostimi, ambijenti, Gari Oldmen, zvukovi, boje, Gari Oldmen, odvijanje priče, muzika, dinamika, dikcija, ne znam da li sam pomenula Garija Oldmena? – sve je taman onako kako treba da izgleda, zvuči i bude gotik.
(Samo da iskoristim priliku za kratko podsećanje da Nosferatu 2024 sve to upadljivo nije, pardonirajte upad, as you were.)
Crveni tilovi i bele čipke, osvetljenje, promene atmosfere iz scene u scenu, neprestani osećaj neizvesnosti i pretnje, i duboka, mračna, hipnotišuća seksualnost odnosa između Drakule i Mine, u međusobnom sadejstvu daju autentični efekat gotskog, nepogrešivo nalik utisku koji ostavljaju najbolja književna ostvarenja žanra.
Možda ne bih bila tako hrabra, da nisam to pročitala kao rasprostranjeno mišljenje po internetima, da tvrdim kako je baš ovaj film među najvernijim ako ne i najvernija ekranizacija romana, sa svim slojevima i elementima koji su ubačeni u odnosu na originalnu priču, i verzija koja je „izvukla“ Drakulu iz bunara campy obrada kakve su se pravile decenijama.
Ali bez obzira na reputaciju, koja je uostalom rezultat hirovitih promena ukusa najšire javnosti, češće uslovljenih društvenim i generacijskim negoli estetskim faktorima, ovaj je film bez svake sumnje izuzetno dobar i sasvim reprezentativan za žanr.
Ako ga niste gledali, a hteli biste da dobijete preview kako biste se podesili na odgovarajuća očekivanja, od srca preporučujem da pogledate izvanredan spot za pesmu Eni Lenoks napravljenu za film, Love Song for a Vampire.
Zahvalićete mi se kasnije, kad se javite da prodiskutujemo o filmu, a možda ga i pogledamo zajedno, hm? 🦇
*
Eto, ako ste preživeli ovo do kraja – alal vam vera, zaslužili ste neku nagradu, smisliću čime da vas nagradim.
Ako niste, javite se da organizujemo neku reanimaciju.
Koliko ste filmova sa liste pogledali? Šta mislite o njima?
Treba li vam još ubeđivanja da pogledate neki?
Pišite mi u komentarima na Fejsbuku ako želite da zapodenemo diskusiju i sa drugima, ili na mejl gotskabiblioteka@gmail.com ako želite malo privatniji razgovor.
Do sledećeg članka, pozdravlja vas Gotska biblioteka 🖤
