Šta je to zbog čega i u najobičnijim stvarima možemo da vidimo nešto čarobno?
Dosad smo zajedno videli da je vimzigotik nov pojam, ali da je kao pojava prisutan veoma dugo.
Otkriće ovog pojma ostavilo je na mene dubok utisak, a činjenica da se estetika u internet kulturi ponovo aktuelizovana na sasvim nov način probudilo je želju da podelim fascinaciju sa vama, pogotovo uzevši u obzir da kod nas (na srpskom) baš niko nije pisao o vimzigotiku osim u par usputnih pominjanja.
Dosad smo pratili puteve vimzigotika kroz istoriju, od prvih nagoveštaja još u 18. veku pa do novog života na TikToku. Ispitali smo izvore, uticaje i inspiraciju u pričama i običajima drugih vremena. Proučili smo tkanine, boje i motive kojima se služi za postizanje određenog raspoloženja. Dekodirali smo estetiku i videli kako se ona prožima sa kulturom.
Ali to je sve bio površinski sloj, vidljivo lice jednog senzibiliteta.
Šta se iza toga krije i daje mu trajni unutrašnji smisao pa mu se stalno vraćamo?
Neprestana potraga za smislom
Nijedna ljudska delatnost nije samo ono što se vidi spolja i što ispunjava samo neku neposrednu egzistencijalnu svrhu. Ono što razlikuje ljudsko stanje od puke egzistencije upravo je naša sposobnost – i iskonska potreba – da svemu pridajemo značenje.
Značenje nije samo ono „šta je pisac hteo da kaže“, ono se ne sadrži samo u verbalnom domenu našeg razumevanja – u to nas je ubedio filozofski događaj poznat kao lingvistički obrt, kojim bih takođe volela da se pozabavim nekad.
Ljudsko društvo oduvek teži da svojim postupcima, mišljenjima, pa i stvarima oko sebe prida dublje značenje. Otud religija, filozofija, umetnost, rituali, običaji i – estetika.
Svaki od ovih sistema ima vlastiti jezik, ali oni nipošto nisu hirurški razdvojeni jedan od drugog, već se neprestano međusobno prožimaju, dopunjavaju i obogaćuju.
U tom smislu, ni vimzigotik nije „samo estetika“ ili neki površinski stil. To je osoben izraz duboke kolektivne potrebe da se ponovo pronađe smisao u svetu koji je izgubio transcendenciju.
Ritual kao nosilac smisla
Kada kažemo da ljudi imaju potrebu da „svemu pridaju dublje značenje“, to se shvata kao težnja da sagledamo u nekoj stvari, pojavi ili osobi nešto što je sakriveno, što se ne vidi okom, ili da pak taj objekat (ili subjekat) na neki način preobrazimo u nešto što nadilazi njegov vidljivi, fizički potencijal.
Čin kojim se taj skriveni potencijal izvlači iz predmeta ili kojim se predmet preobražava u svoj maksimalni oblik jeste obred ili ritual.
Pošto put do transcendencije mora da pođe iz fizičkog sveta i kroz njega, ritual je čin posredovanja između fizičkog i onostranog. To je trenutak u kom predmet (osoba, pojava) obavljanjem neke radnje postaju više od onoga što inače predstavljaju u svakodnevnom, praktičnom životu.
Evo svima poznatog primera: ja dvaput nedeljno pečem hleb i taj hleb je samo svakodnevna hrana za mene i moju porodicu, njega sečemo, tostiramo, mažemo na njega džem i paštetu, kad se osuši sameljemo ga u prezle. Međutim, kada na Božić i Uskrs zamesim i ispečem hleb – ista ja, istim rukama, od istih sastojaka – to više nije samo hleb, to je telo Isusovo i tretiramo ga drugačije.
Ovaj primer pripada vrlo konkretnoj i štaviše dosta krutoj tradiciji, ali sam ga navela jer je i dalje u suštini vrlo jednostavan.
Ritual u najširem smislu nije samo niz propisanih radnji i slepo držanje tradicije, već pravi čin preobražavanja. On otvara mogućnost da ono što je već prisutno, svakodnevno, pa ponekad i banalno, postane sveto, da se učini vidljivim onaj deo stvarnosti koji ne doživljavamo fizički već emotivno, mentalno, duhovno.
Zato su rituali za ljude oduvek imali najveću važnost: oni nam omogućavaju da se ponovo povežemo sa smislom stvari i života i da u tim uzvišenim trenucima, putem konkretnih gestova, dotaknemo ono što prevazilazi našu vlastitu prolaznost.
Naše savremeno doba je samo poslednja faza relativno dugog perioda (od kasnog 17. i ranog 18. veka do danas) okretanja kolektivne svesti više u pravcu materijalnog sveta, pozitivističkog saznanja i generalno bavljenja upravo prolaznim aspektima života ljudskog društva.
Posledica toga je ono što danas nazivamo gubitkom smisla, nedostatkom dubine, nepostojanjem vere i rastakanjem „velikih ideja“ i narativa.
Jedan od velikih gubitaka koji je ljudsko društvo pretrpelo u tom procesu jeste i gubitak zajednice i naročito zajedničkog obreda.
Ovo ne znači da zajednički obredi u naše vreme ne postoje. Prvi i najočigledniji primer jeste crkvena služba, kao vid zajedničkog obreda koji u manje-više neizmenjenom obliku traje veoma dugo. Međutim, problem današnjice i jeste u tom dugom a neizmenjenom trajanju. Verski obred u obliku u kom se obavlja u crkvama kao da u većoj meri predstavlja manifestaciju jedne tvrdo ustaljene tradicije nego živ ritual. To naravno ne mora da umanjuje istinsko osećanje vernika koji obredu prisustvuju – oni upravo svojim zajedništvom postižu ono što možda manjka tradiciji koja se savremenicima više ne obraća direktno.
Na isti način svi događaji kojima prisustvuje veliki broj ljudi okupljenih oko istog cilja, sa istom težnjom ili sa zajedničkom željom da u nečemu učestvuju društveno, politički ili „samo“ estetski – imaju ponešto od ritualnog karaktera. Bilo da je u pitanju pozorišna predstava, muzički koncert ili politički protest, učesnici zajednički vrše čin posvećivanja onoga što se u tom trenutku događa.
Velika razlika u odnosu na neka davna vremena sastoji se u nedostatku istinskog i dubokog zajedništva koje leži u osnovi kolektivne svesti (ili nesvesnog). To znači da kada ulazimo u zajednički obred (kog god oblika) mi to činimo voljom naše individualne svesti i vođeni njenom težnjom da bude deo zajednice (jer je to potreba svakog ljudskog bića), ali sa kolektivnom svešću društva koje je u trenutnom stanju stvari suštinski razjedinjeno. Dokazi u prilog tom stanju stvari su kriza porodice i braka, teškoće pri ostvarivanju dubokih odnosa sa drugima, preispitivanje uloga, fluidnost rodnog identiteta i identiteta uopšte i tako dalje.
U svetu takvom kakav trenutno jeste, velike narative zamenjuju mali, fokus se premešta na pojedinca i njegovu mogućnost samoostvarenja, a veliki rituali gube mesto u korist sitnih, ličnih rituala kojima se održava smisao svakodnevnog života.
Kada ovo znamo, postaje jasnije zašto su nam tako važni sadržaji koje pratimo na internetu, serije koje bindžujemo, knjige koje čitamo, garderoba kojom se izražavamo, sitni prizori i iskustva koja delimo sa prijateljima, ali i sasvim nepoznatim ljudima na društvenim mrežama, i još mnogo, mnogo toga što sačinjava jedan prosečan život u ovom veku.
Magija svakodnevnog – sitni rituali kao savremeni obredi
Kakve veze ima vimzigotik sa svim tim?
Zapravo velike.
Kada sam pisala o istorijatu i izvorima vimzigotik estetike, pomenula sam pokrete vika i hipi kao „nju ejdž“ odgovor na opšti gubitak smisla kroz koji naša civilizacija trenutno prolazi. Ta vrsta „novokomponovane“ spiritualne prakse kod konzervativnijeg dela društva je od samog početka bila predmet sprdnje, izrugivanja ali i mržnje jer je viđena kao opasnost i pretnja po „poredak stvari“. Nakon početnog ushićenja, i generacije koje su tada kao mlade učestvovale u tome vremenom su delom napustile takva stanovišta odbacivši ih kao „mladalačko zanošenje“ i preteranu ezoteriju.
Međutim, alternativni religijski sistemi od tog vremena su se samo umnožavali. Veliki broj neopaganskih kultova i organizacija razvio se tokom devedesetih, što je trenutak kada i vimzigotik – tada još bezimen – stupa na scenu.
Upornost i istrajnost raznovrsnih verskih sistema i spiritualnih praksi mnogo je više od obesti i zaglupljenosti nedovoljno obrazovane, lenje i samožive omladine. Takve tendencije zapravo svedoče o neadekvatnosti velikih religija da ispune duhovne potrebe ljudi ovog vremena.
Kada osete da im se crkve i njihovi predstavnici ne obraćaju na način koji ih dovoljno dotiče, ljudi se okreću privatnoj ritualnoj praksi iznalazeći načine da namire svoje unutrašnje potrebe, i verovali ili ne – čine to sa visokim stepenom uspešnosti.
Nju ejdž i vika bili su pokušaji da se izgubljeno zajedništvo i transcendencija obnove kroz manje lične rituale – bilo da je reč o obredima vezanim za prirodu, meditaciji, zajedničkim ceremonijama ili jednostavno ponovnom otkrivanju radosti u ciklusima godišnjih doba.
Tako se na mikroplanu svakodnevne aktivnosti poput kupanja i nege tela, ispijanja jutarnje kafe, spremanja obroka ili sređivanja kuće pretvaraju u tačke kontakta sa numinoznim. Čak i razbibrižne aktivnosti, koje se često smatraju gubljenjem vremena ili u najboljem slučaju zasluženim odmorom, mogu postati neka vrsta lične svetinje: zajedničko večernje gledanje filmova i TV serija uz obavezne grickalice, prigušeno svetlo i ćebence, osim što pruža najdublju blagodet bezbednosti i povezivanja sa bližnjima, predstavlja savremeni pandan nekadašnjem sedenju oko vatre i pričanju priča – jednog od najstarijih i najvažnijih svetovnih obreda ljudskih zajednica.
Savremeni sitni rituali nisu puka imitacija drevnih obreda ispražnjena od značenja, već njihova minijatura. Kuvanje za porodicu postaje prava ceremonija sačinjena od stalnih elemenata, sređivanje doma preuzima ulogu prizivanja sklada i uvođenja reda u haos, paljenje mirišljavih štapića i sveća priprema prostor i otvara ga za introspekciju.
Sva ta praksa predstavlja oblike svakodnevne „male magije“ pomoću koje materijalno i duhovno ponovo dolaze u dodir.
Zahvaljujući večnoj ljudskoj tendenciji ka udruživanju i deljenju, oblici ritualne prakse se vrlo brzo i lako šire, preuzimaju, modifikuju ili unifikuju i postaju nešto zajedničko. Neki od tih novih obreda vremenom prerastu u kulturu, pop kulturu ili mikro kulturu: kićenje novogodišnje jelke, keksići za Božić, bundeva i maskiranje za Halovin, letovanje na morskoj obali, kupanje u mirišljavim solima, duvanje svećica na torti, i još bezbroj drugih primera. Zapravo, toliko mnogo stvari ima koje radimo jednostavno „zato što se to tako radi“ i ne razmišljajući previše o prvobitnim razlozima, koji su vrlo moguće bili baš ritualne prirode.
Ali nisu svi rituali današnjice vezani za praktične aktivnosti svakodnevnog života i porodične običaje. Paralelno sa tim privatnim obredima, poslednjih decenija raste i popularnost praksi koje otvoreno pripadaju domenu magijskog: tarot, kristali, astrologija, rune, numerologija. One se ne uklapaju u logiku svakodnevnog, već nude način da se pogleda iza vela objektivne stvarnosti i otkriju energije, sile ili obrasci za koje osećamo kao da upravljaju našim životima. Bez obzira na to da li ćemo te nevidljive niti shvatiti kao stvarne ili ne, činjenica da tako mnogo ljudi polaže poverenje u njih govori o jednoj važnoj stvari: kolektivnoj i opštoj potrebi da svet ponovo bude prožet skrivenim smislom.
Oko svih tih praksi i predmeta koji u njima učestvuju neminovno se formira i estetski sloj. Osim što se zaista i koriste u ličnoj duhovnoj praksi, tarot karte, poludrago kamenje i kristali, prigušeno svetlo, velovi i razni slikovni i drugi simboli postaju i dekorativni elementi ili delovi ličnog stila. To je upravo polje na kom se vimzigotik estetika pokazala kao veoma versatilna i inkluzivna: nije neophodno da se zaista bavite astrologijom ili gledate u dlan, niti da vodite knjigu senki i imate crnu mačku da biste mogli da ukrasite svoj lični prostor crnom čipkom i kamenjem ili da se oblačite sanjarski i slojevito i nataknete veštičji šeširić.
Istina, iz istih ovih razloga vimzigotik dobija i kritike zbog kulturne aproprijacije i estetizacije istorijskih događaja u kojima je bilo ljudskih žrtava. Tu vrstu bumeranga u današnje vreme izgleda nije moguće izbeći, a pošto mi nismo društvo koje je aktivno učestvovalo ni u kolonizaciji ni u aproprijacima o kojima je ovde reč, a deo su postkolonijalnog globalnog diskursa, nismo u obavezi da se time preterano opterećujemo.
Još jedna od glasnijih kritika koja se može čuti na račun celokupnog savremenog načina života, pa shodno tome i pojedinačnih pravaca, pokreta ili prakse, jeste izraženi individualizam kao jedan od glavnih krivaca za raspad univerzalnih vrednosti iz prošlosti.
To je i tačno i nije.
Tačno je da savremeno društvo koje se temelji na kapitalizmu i odnosima ekonomske moći zdušno gaji i podstiče individualizam u svakom aspektu javnog i privatnog života. Pri tom treba imati u vidu da su razlozi za to zaista u većoj meri ekonomske i komercijalne negoli ideološke i filozofske prirode. Što će reći: raspad starih vrednosti (koje mi takođe retroaktivno idealizujemo) više je posledica dvoipovekovne društvene prakse koja daje prioritet materijalnim i ekonomskim ciljevima nego neki mastermind program za uništenje porodice, crkve i nasleđenih tradicija.
Nije pak tačno da je individualizam proizvod novog doba i da smo do pre trideset ili pedeset godina svi živeli u skladu i ljubavi kao jedna velika porodica dok zli Zapad nije sve to uništio da bi zavladao svetom.
Individualni i alternativni odgovori na nemogućnost društva ili bilo kog njegovog podsistema da pruži rešenje za neku opšteljudsku potrebu javljali su se tokom čitave nama poznate istorije, a verovatno i češće.
Recimo, u Engleskoj je sredinom 18. veka odlazak u crkvu bio sveden na formu i čisto socijalni događaj: na nedeljnu službu se išlo kao na korzo, da se bude viđeno, da se čuju abrovi i da se kritikuje propoved. Stoga su ljudi počeli da se okreću privatnoj verskoj praksi kako bi zadovoljili svoje duhovne potrebe: počele su da se grade privatne kapele, štampaju privatni molitvenici i pišu prigodne pesme i molitve za ličnu i kućnu upotrebu. Crkvena služba se jednom delom premestila u domove. Pominjem Englesku jer o situaciji kod nas nemam na raspolaganju lako dostupne izvore, a o ovome sam nešto opširnije pisala u pogovoru poemi „Grob“ Roberta Blera koju smo objavili u Gavranu.
Ovo je primer iz modernog doba koje je nama po svim osobinama veoma blisko, bliskije nego što obično mislimo. Ako se vratimo samo malo dalje u istoriju, u vreme tik pred renesansu (dakle 14. i 15. vek), nailazimo na shvatanja koja su takođe bila vrlo alternativna u odnosu na vladajuće mišljenje. Takvim „ispadima“ možemo unazad da pratimo trag verovatno unedogled, ali za ovu svrhu ćemo se zaustaviti u prvim vekovima nove ere, kod figure poznate kao Hermes Trismegistus.
Od hermetike preko alhemije do dekonstrukcije – i nazad
Hermetika ili hermetizam bio je filozofsko-religijski sistem o tajnim stvarima i učenjima, nastao u Aleksandriji u Egiptu, tokom prvih vekova hrišćanstva. Hermes Trismegistus – Trostruko Veliki Hermes – po kojoj pravac nosi ime, mitska je figura nastala na kombinovanim predstavama grčkog boga Hermesa i egipatskog boga Tota. Smatran je zaštitnikom nauke i saznanja, a spisi koji mu se pripisuju kao autoru pokrivaju teme kao što su kosmička načela, priroda, klase živih bića, spoznaja o božanskom, misticizam, alhemija, magija i medicina.
Iz najpoznatijeg spisa koji se naziva Smaragdna tabla (Tabula Smaragdina) potiče opštepoznato i univerzalno načelo „Kako iznad, tako ispod“ (što je moderna parafraza originalnog zapisa). Ovo geslo je ilustracija osnovne hermetičke ideje o : da između čoveka i kosmosa postoji suštinska i direktna veza i da na osnovu svega malog mogu da se dokuče zakonitosti svega velikog.
Vera u večitu povezanost i međusobno sveprožimanje spoljašnjeg sa unutrašnjim, vidljivog sa nevidljivim, nije nikakav moderan hir ili nostalgija za nekim izgubljenim svetom. U pitanju je arhetipski obrazac po kom ljudi odvajkada pronalaze transcendenciju. I u tome nema ničega površnog: i najmanji ritual, ma koliko skroman bio, predstavlja način da se ta veza potvrdi i obnovi.
Pod uticajem hermetičkih tekstova vremenom se razvila alhemija, koja nikad nije bila samo protohemija niti suluda potraga za prevazilaženjem fizičkih zakona, već ritualni i simbolički proces unutrašnje preobrazbe. U težnji da se olovo preobrazi u zlato ogleda se potreba da se čovek preobrazi – duhovno, ne fizički – iz nesavršenog u savršeno, iz prolaznog u večno.
Kao što alhemija bila i nauka i metafora, tako i vimzigotik danas spaja materijalno i duhovno. On nije samo estetika predmeta i prostora, već proces u kom u kom svakodnevno postaje sveto, a obično dobija magijski sjaj.
Predrenesansni i renesansni mislioci, poput Marsilija Fiičina, u hermetici i alhemiji su prepoznali ključ za obnavljanje jedinstva čoveka i sveta, koje je bilo ozbiljno narušeno krutim crkvenim dogmatizmom. Za umetnike poput Pika dela Mirandole, Leonarda i Direra nauka i magija bile su različiti izrazi iste težnje: da se svet ponovo sagleda kao koherentna i smisaona celina.
Međutim, prosvetiteljstvo i racionalizam daju apsolutni primat pozitivnom saznanju, prirodnim naukama i apstraktnim sistemima. Ne bi imalo smisla ni mrvicu osporavati suštinski značaj dostignuća naučnog doba i njegovog nesagledivog uticaja na razvoj ljudskog društva i podizanje kvaliteta života u poslednja dva i po veka.
Ali kada su se simboli sveli na fantazije, rituali na praznoverje, a „velike ideje“ na predmete proučavanja, svet je ostao ogoljen – fragmentaran, obezduhovljen i bez dubljeg značenja.
Ipak, potreba za obnavljanjem jedinstva nikada nije iščezla – otud danas toliko različitih religijskih pravaca i sistema, organizacija i vidova prakse. U današnjem, postmodernom društvu dekonstrukcija više ne donosi oslobođenje od zastarelih i okoštalih tradicija čije se značenje vremenom ispostilo, već samo zamor i pojačano odsustvo svrhe. Zato nije iznenađujuće što se hermetički impuls ponovo javlja, ali ne više kroz velike sisteme, već kroz mikro-praksu, nove oblike duhovnosti i sa solidnim stepenom lične odgovornosti.
Sada je, nadam se, mnogo jasnije koje je mesto vimzigotika u celoj ovoj priči. Iako se na prvu prepoznaje možda površno, kao estetika, vizuelni trend ili prolazna dekorativna moda, on se zaista može razumeti kao savremeni nastavak hermetičkog impulsa. Večni i neprestani ples svetla i tame, spoljašnjeg i unutrašnjeg, svakodnevnog i magijskog, odraz je suštinske potrebe savremenog čoveka da ponovo poveže fragmente u celinu i pronađe svrhu duboko u sebi, upravo u tim smenama suprotnosti i cikličnim preobražajima.
Na kraju, o tome su na sebi svojstvene načine pisali i govorili velikani kojima se stalno vraćamo u neprestanoj potrazi za smislom. Neki su to prikazivali na nivou ljudskih naravi kao Šekspir, neki kroz teologiju kao Dostojevski, a neki sasvim neposredno i minimalno prikriveno kao Gete u „Faustu“ ili Koeljo u „Alhemičaru“.
Čipke, poludrago kamenje i kristali, vintage lampe, veštičji šeširić nisu „samo“ dekoracija, već simbolički alati kojima se kroz male rituale i estetske obrasce svakodnevica ponovo osvetljava dubljim smislom. I baš kao što su alhemija i hermetika u svoje vreme nudile okvir za razumevanje sveta kao povezanog i smislenog, tako i vimzigotik danas postaje način da u savremenom postmodernom svetu ponovo pronađemo osećaj kontinuiteta i tajnog značenja – kroz priče koje pričamo, prostor koji gradimo, estetiku koju biramo ili male rituale kojima osmišljavamo svakodnevicu.
*
Sledeće nedelje ćemo zakopati prstima po svakodnevici da vidimo koje su to konkretne prakse, navike, rituali, priče i bezbrojne sitnice koje nam mogu pomoći da nam život ponovo postane sasvim smislen – dan po dan, i u bojama vimzigotika.
