Gotska estetika ima neku izrazitu draž, nosi u sebi kvalitet zahvaljujući kom je nepogrešivo prepoznajemo, nešto što u trenu otključava rezervoar inače skrivenih značenja – ali šta je to?
Za početak
Šta je uopšte gotik? – pitanje je koje ćemo za sada zaobići u širokom luku.
Kratkog odgovora na to pitanje nema, a ja ne želim u ovom trenutku da po stoti put držim uvodno predavanje.
Ako ne znate o čemu se radi, ali budete dovoljno radoznali pa pročačkate po internetu, naći ćete sijaset kakvih takvih definicija, objašnjenja i tvrdnji o gotskoj književnosti. Većina će nažalost biti u najmanju ruku nepotpuna i ograničena, ali verovatno dovoljna da steknete makar osnovnu predstavu. Ako pretragu obavite na engleskom jeziku, povećavaju vam se šanse da dobijete relevantnije informacije.
Međutim, i bez tog uvodnog predavanja nećemo imati problema da se sporazumemo.
Postoji nešto o čemu govorim već godinama, ali dosad nije bilo prilike ni razloga da se sprovede kao pravi eksperiment, pa dok se to ne desi, samo ću vam reći o čemu se radi.
Pretpostavka je sledeća: kad bih skupila krajnje šarenoliku grupu ispitanika – dakle, starost, obrazovanje, pol, profil, interesovanja, sve pomešano dozlaboga – i pokazala im panel od šta znam, petnaest, dvadeset slika, sa zadatkom da mi pokažu jednu jedinu koja je gotik – sigurna sam da bih dobila neverovatno visok procenat tačnih odgovora.
Čak i oni koji su možda nekim čudom tokom života potpuno zaobišli susrete sa gotskom umetnošću (mada stvarno ne mogu da zamislim kako bi to bilo moguće, posebno u današnje vreme), najverovatnije bi imali tačnu jezičku asocijaciju sa vizuelnim identitetom gotskog, iako ta terminologija, kao i pojave koje označava, (naizgled) nije omiljena u našoj kulturi.
Ako pretpostavim da su moja gorenavedena nagađanja tačna, mogu da se zapitam: šta je onda to što u gotskim formama izaziva kod svih nas tako intuitivan odgovor?
Na uvodnom predavanju (o, da, uvodno predavanje) u okviru nekih master studija koje sam bila upisala, jedna divna profesorka koja drži kurs o gotskoj prozi ponudila je dve slike kao oglednu vežbu prepoznavanja i karakterisanja gotskog. To su bile ove dve slike:
Levo: Mikelanđelo – Pieta, mermer, 1498–1499.
Desno: Retgenska pieta, nemačka drvena skultura, između 1300. i 1325.
U prilog mojoj pretpostavci odranije, jasno vam je koja je gotska.
I meni je naravno odmah bilo jasno, i na osećaj, ali i zbog poznavanja istorije umetnosti. Međutim, vežba me je navela na razmišljanje u dobrom pravcu pa sam prvi put uspela da objasnim sebi neke stvari u vezi sa kvalitetom gotskog.
Za razliku od Mikelanđelove uzvišene, savršene, do maksimuma estetizovane ali emotivno donekle distancirane pijete, nemačka figura iz 14. veka neminovno izaziva snažnu emotivnu reakciju, bilo da je u pitanju tuga, užas, odbojnost ili nešto četvrto.
Mala digresija
Kome je istorija dosadna neka preskoči. (Mada oni koji ne vole istoriju verovatno nikada i ne nabasavaju na blogove poput ovog.)
Za ovo postoje i istorijski razlozi. Likovna umetnost prethodnog perioda, posebno ona tipološke, hrišćanske tematike, bila je pod snažnim uticajem vizantijske likovne tradicije. To je u praksi značilo da su figure iz starozavetnih i novozavetnih priča predstavljane sa svetačkom aurom, umnogome nalik freskama po većini naših crkava i manastira gde je uticaj Vizantije ostao trajan.
Ljudski likovi na tim slikama služe samo da prenesu jevanđeljsku poruku. To nisu osobe u smislu pojedinca, već simboli, idealizovane predstave ljudskog koje se zasniva na božanskom liku i prirodi.
U vreme javljanja gotike (ovde u kontekstu likovne umetnosti), uporedo sa razvojem gradova i društvenog života stanovništva, u slikarstvu se javljaju i sekularne teme – figure i slike počinju da predstavljaju stvarne živote stvarnih ljudi. Takav tretman se prenosi i na religijsku umetnost, pa otud u gotskoj skulpturi pored izvedbene nespretnosti i nesavršenosti proporcija imamo snažan emotivni naboj.
Kraj lekcije iz istorije umetnosti.
Da se vratimo na gotsku pijetu. Marija koja drži Hrista u naručju u ovoj verziji nije uzvišena simbolička bogomajka, već ljudska, stvarna majka koja u rukama drži telo svog izmučenog, mrtvog sina.
Doživljaj teško da može biti snažnije posredovan.
Potresna koliko jeste, ova figura nije samo opomena na smrtnost na način na koji je to memento mori, tradicija nastala u uslovima epidemije kuge. Predstavljajući agoniju majke zbog smrti sina, ona nema nameru da nas gurne u ponor bezizlazne tuge i očajanja koje vodi u besmisao. Naprotiv. Njena univerzalnost se zasniva na tome što posredovanjem scene istorijski i kulturološki opštepoznate, sa kojom pak svako saoseća i na individualnom nivou, ona iskazuje ideju ljudskog stanja u njegovoj veličanstvenosti: život i smrt su neraskidivo vezani i u tome počiva uzvišenost postojanja.
Da predupredim sad kritičare koji će odmah da graknu „pa da, ali to je poruka svake velike umetnosti“ – jeste. Ali ovde je ona data neposredno i intuitivno. Ova slika se doživljava instinktivno. Iako prikazuje poznatu scenu, imaće jednako dejstvo i na osobu iz druge tradicije, koja hipotetički ne pogađa na prvu ko su prikazane osobe. Što će reći: nije joj potreban kontekst. Ni istorijski, ni interpretativni.
Nema greške u pogledu toga kako se osećate kada ugledate ovu pijetu.
Nelagodno vam je, želite da odvratite pogled, ali gotovo, već ste je videli, ne možete više da je unsee. A opet, to što ste videli nije za vas novo, to je nešto strašno, ogromno, što ste oduvek znali, samo vam se sad unelo u lice.
Nema ničega između vas i ogromnosti mraka pred koji vas je predstava postavila, međutim, ako kročite napred, uviđate da se linija tame pomera i da vi donosite svetlo sa sobom – ako se usudite.
E to je doživljaj koji gotska umetnost izaziva namerno. To nije neki sporedni efekat koji mi možemo u nekom trenutku tumačenja dela da izolujemo pa diskutujemo o njemu; ne. To je sveprožimajuće osećanje ugrađeno u estetsku nameru dela, mada to ne treba brkati sa svesnim postizanjem efekta kakvo nalazimo u modernoj umetnosti.
Gotska umetnost je nastala u jednom drugačijem svetu, nepodeljenom na binarnosti, dihotomije i isključivosti, svetu u kom su astrologija i alhemija bile najviše nauke, i zato ne možemo da je tumačimo našim prečišćenim racionalističkim uzusima.
Ali ona nam se ipak i dalje vrlo jasno obraća i nepogrešivo pogađa cilj.
U čemu je onda tajna večne relevantnosti gotske umetnosti?
Došao je trenutak. Ovo je bilo neizbežno: moramo da uvedemo Junga.
Tajna univerzalnosti gotske umetnosti leži u tome što ona dolazi iz nesvesnog i obraća se nesvesnom u nama.
Ovo je takođe odlika koja nije rezervisana za gotsku umetnost niti se samo u njoj viđa, ali svakako je tu daleko transparentnija i neposrednija nego u mnogim drugim umetničkim pravcima i predstavlja glavni vid njenog dejstva.
Ta nelagoda usled prizora (ili iskaza, zvuka, koncepta) koji je uvek donekle neodređen, nešto poznato-nepoznato, gorko-slatko, istovremeno nezamislivo a već viđeno, krajnje nepoželjno za čim se ipak čezne, nešto strašno što je odjednom oduvek bilo tu – sve su to oblici i efekti gotskog.
Njegov je smisao pak da nas suočava sa činjenicama, pojavama i sadržajima koji su nam neprijatni, često krajnje, nepodnošljivo neprijatni, ali nepobitno prisutni i dejstvujući.
Kada kažem „činjenice“ u ovom kontekstu, uopšte ne mislim na fizičke, materijalne, naučno merljive činjenice, naprotiv; mislim na ono što su Jung i njegovi sledbenici nazivali psihološkim činjenicama ili stvarnošću psihe ljudskog života. Dakle, na onu neopipljivu tvar koja sačinjava unutrašnji deo našeg postojanja, koja je često zanemarena u korist objektivne materijalne stvarnosti – a kojoj se zapravo sva umetnost obraća.
Imajući ovo na umu, nije teško uvideti zbog čega gotskoj umetnosti, na ovaj način oslobođenoj od konteksta, često nije neophodno ni tumačenje jer se direktno i uglavnom krajnje efikasno obraća dubljim strukturama naše psihe, onim delovima svesti/nesvesnog koji su u punom pogonu u snovima.
Ali time se objašnjava i zbog čega su sadržaji i teme gotske umetnosti tako često bizarne, groteskne i zbunjujuće. Gotska umetnost, ponajviše proza, želi da nas uvede u one mračne predele svesti u koje smo retko do nikada voljni da zađemo sami – a u tom mraku može da čuči bilo šta.
Zašto onda tek sada otkrivamo gotik?
Na stranici O Gotskoj biblioteci pozvala sam se na primedbu jedne naše univerzitetske profesorke i teoretičarke književnosti o tome kako se fantastika prašta velikim piscima, a ne vrednuje sama po sebi.
Nešto slično može da se kaže o gotskim osobinama mnogih književnih autora i dela. Neki od pisaca i pesnika koji bez obzira na žanrovsku pripadnost danas spadaju među najvoljenije i najčitanije autore – Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Oskar Vajld, Robert Luis Stivenson – dugo su bili proučavani i visoko cenjeni uprkos tome što je njihova umetnost izrazito gotska, a ne zbog toga.
Ozbiljnih kritičkih studija o gotskoj književnosti i nema pre 1970-ih, a tek od početka dvadeset prvog veka gradi se stabilan i stalan korpus radova i studija čiji je fokus na gotiku.
Ali to je tema za neki naredni esej.
Zaključak i takeaway
Kao i u svemu drugom što nije matematika ili mikrobiologija, u književnosti, umetnosti, pa ni u mnogo širem polju ljudskog delovanja, nema mesta isključivostima. Stvari i pojave iz domena psihe, vere, stvaralaštva, osećanja ne mogu da se kategorišu apsolutno. Uvek postoje polja preklapanja i granice nikad nisu jasno izvučene niti uklesane u kamen.
Ono što prepoznajemo kao gotsko ne možemo da definišemo samo kao žanr, niti samo kao estetiku, istorijski pravac, idejnu strukturu ili bilo šta odelito od nečega drugog, a da ga time ne odelimo i od samog sebe i našeg doživljaja tog kvaliteta.
I sâmo gotsko, iako prepoznatljivo, kao da nije uvek (nikad) samim sobom dovoljno određeno, jer nosi oznake univerzalnih osobina ljudske svesti, koja se pak kao žile na listu ili snežne pahuljice u svakom pojedincu manifestuju na jedinstven i neponovljiv način.
U svakom slučaju, kad god se susretnete sa nečim što vam deluje odnekud poznato, ali izaziva jezu i blago podiže dlačice na vratu, kad vas u slušanju prekine neki poluton ili disonantna reč, osetite napad čežnje za nečim što nikad niste ni znali ili protiv svoje volje posegnete za nečim što ne biste smeli ili čega se plašite – vrlo je verovatno da ste zašli u gotsko.
Kao zona sumraka, ono je uvek tu; prati vas poput senke (jer to i jeste) i odjekuje još dugo nakon što pogasite sve aparate svesti i mislite da ste se bezbedno otisnuli u more snova.
Tek poneka pesma, priča ili slika zazveči potmulo iz ko zna koliko starog mraka da vas opomene da nemate kud – senku stvarate vi sami.
Bilo da ste ovlaš upoznati sa žanrom ili ste revnosni čitalac, bilo da vaša koža pamti tragove crnog krejona oko očiju iz noći provedenih na opskurnim svirkama ili pastelni i nasmejani na dnu fioka još krijete morbidne crteže ugljenom – uvek je samo na vama da li ćete odgovoriti na taj crni poziv.
Može da se živi srećno i ako se na njega nikad ne odgovori. Kao i mnoge površnije stvari u životu, može taj huk da se ignoriše, navikne se čovek na šum, kao u Kafkinoj Jazbini.
Ali ako se odazovete, ima šanse da će vam se stvari, Blejkovim rečima, otkriti onakvima kakve jesu – beskonačne.
🖤
