Kada danas govorimo o estetici, nalazimo se na klizavom terenu između dva pola: ili se misli na teorijsku, akademsku estetiku kantovskog tipa ili na trendovsku estetiku koja je prevashodno komercijalna, pa samim tim plitka i trivijalna.
Ona najvažnija vrsta estetike, specifično ljudska osobina koja je nagonila naše najstarije pretke da ulažu nepojmljivo mnogo vremena i truda kako bi ulepšali prostor u kom žive, predmete koje koriste i sebe same, kao da je pomalo zanemarena.
A upravo taj vid estetike zauzima najširi srednji registar između ona dva pola, i većina nas se zapravo ni na jedan ni na drugi ne obazire toliko u vlastitom privatnom ophođenju prema estetici.
Sad kad smo to razmrsili, još da naglasim da u priči o gotik i vimzigotik estetici ne uzimam u obzir političke i javne kontekste u kojima je ta estetika većim delom bivala sredstvo a ne cilj. Više od bilo koje teorije, političke agende ili istorijskog proučavanja, zanima me isključivo šta je ona značila za ljude koji su te kontekste naseljavali, i šta znači nama danas – u našim domovima, na ulici, odnosima sa drugim ljudima i uopšte u praktičnim aspektima naših života.
Zašto estetika ima svoj kôd
Kao i svaki drugi ljudski sistem, estetika nikad nije puki ukras. Ona uvek komunicira, bilo da iskazuje osećanje, pripadnost ili raspoloženje, i baš kao jezik i drugi vidovi ljudskog sporazumevanja – to čini znakovima.
Zato možemo reći da je estetika poseban vid kodiranja vrednosti i njihov nosilac.
Estetika može biti vizuelna, auditivna, verbalna, ali i idejna – a svi ovi oblici se prelivaju jedan u drugi bez mogućnosti matematičkog razdvajanja i kategorisanja.
Mi estetske utiske uglavnom primamo čulno pa ih ili uzimamo takve kakvi jesu, ili ih dalje „prevodimo“ u dublje, složenije koncepte, ideje i simbole.
Stoga se estetske osobine manifestuju u opštim pojmovima kao što su oblici, boje, prelazi i prelivi, smene i promene, zvukovi i značenja i tako dalje.
Kada se u to uključe društvo i istorija, estetika se dodatno kodira i kontekstualno.
I tako stižemo do konteksta koji nas ovde zanima: gotik i vimzigotik.
Gotska katedrala kao „estetika kontrasta“
Kontrast je jedan od osnovnih estetskih principa i kao takav nipošto ne pripada samo gotici/gotiku niti je ograničen na to jedno polje.
Međutim, kao što sam već pomenula govoreći o opštim osobinama gotske književnosti, u gotskoj umetnosti i uopšte gotskom domenu kontrast je tematizovan, on se koristi svesno, kao jedno od glavnih sredstava za ispoljavanje gotski kodiranih vrednosti.
Kada pomenemo gotsko, uglavnom prvo pada na pamet gotska katedrala, što je i logično jer to i jeste prva ljudska tvorevina na koju je primenjen taj pojam: gotska.
Mada je većina gotskih katedrala Evrope nastala između 12. i 15. veka, ovaj naziv su dobile retroaktivno, tokom renesanse, kako bi se istakla njihova „varvarska“ lepota u poređenju sa svedenim, pravilnim, klasičnim formama antike i renesanse.
Estetska paradigma gotike kao arhitektonskog stila u velikoj meri počiva na kontrastu:
- Vertikalnost i težina – gotske katedrale su u svoje vreme bile najviše dotad viđene građevine u Evropi (najviša je katedrala u Kelnu sa impresivnih 157 m!). Zahvaljujući stremljenju uvis i naglašenim vertikalama, masivne kamene građevine ipak deluju bestežinski. Građevinska rešenja poput prelomljenog luka i rebrastih lukova obezbeđuju dodatnu čvrstinu, a i dalje ostavljaju utisak prozračnosti i lakoće.
- Svetlost i tama – Unutrašnji prostor je ujedno monumentalan i prožet čarobnom raznobojnom svetlošću vitraža koja kao da i sama ima supstancu.
- Strogi red i razigrana fantazija – Arhitektonska logika koja se ogleda u stubovima, lukovima i rebrima susreće se sa grotesknim oblicima gargojla i kreativnim haosom bogatih dekorativnih elemenata.
- Materijalno i duhovno – Struktura od hladnog kamena u svesti javnosti postaje nosilac i manifestacija ideje transcendencije.
Upravo ta dinamika suprotnosti – masivnosti i lakoće, svetla i tame, racionalnog i fantastičnog – postaće glavna matrica celokupne gotske estetike.
Od katedrale do salona
Odlike gotskog arhitektonskog stila se sredinom 18. veka vraćaju u modu u vidu „gotskog preporoda“, ali ovog puta ne kao instrument religijske ideologije i crkvene politike, već kao estetski izbor pojedinca. Već smo pominjali Horasa Volpola, koji se smatra začetnikom gotskog žanra u književnosti. Pojedinosti u vezi sa nastankom romana „Otrantski zamak“ objavljenog 1764. prelep su i ilustrativan primer kako se estetska načela prožimaju kroz različite medijume, ponekad se uklapajući u neki postojeći kontekst, a ponekad ga stvarajući i formirajući potpuno nova značenja.
Stroberi Hil, imanje koje je Volpol preuređivao u vreme kada je u snu dobio ideju za roman, ogledalo je njegovog eklektičnog umetničkog ukusa, ali i jasno izražene potrebe da ta estetika bude aktivan deo životne scenografije, a ne samo muzejski artefakt. Kuća predstavlja ekscentrični kolaž gotičkih formi – prelomljeni lukovi, šiljati oblici, tornjevi, vitraži – ali i vedrih, osvetljenih salona, živopisnih boja i bezmalo neselektivne kolekcije umetnina iz celog sveta i mnogobrojnih istorijskih perioda.
Iako je to kuća u kojoj je doslovno rođen gotik kao žanr, Stroberi Hil ipak nije slika strogo mračne gotike. Sa svojim bogatstvom boja i nečim bajkovito razigranim u karakteru, Stroberi Hil je zapravo pravi proto-vimzigotik. Njegova estetika je mešavina ozbiljnog i razigranog, istorijskog i fantazijskog, a to je tačno onaj kontrast koji leži u osnovi gotika.
Ono što je gotska katedrala kao spoj materijalnog i transcedentnog predstavljala za duhovni život zajednice, Volpol unosi u dom i književnost: intimni prostor kuće postaje pozornica za razigranost mašte, ali i oslobađanje strahova.
U tom smislu, whimsical deo je u gotiku bio prisutan od samog početka.
Gotski preporod u estetici svakodnevnog života
Devetnaesti vek i viktorijansko doba su najzaslužniji za prepoznatljivi gotski izgled i ambijent. Odbojnost koju izvestan broj ljudi instinktivno oseća prema gotik estetici danas nije neosnovana: karakterističan gotski izgled kakav vezujemo za 19. vek potiče od običaja tog vremena vezanog za tugovanje, odnosno – crnine.
Modom tog doba već su vladale tamnije boje dubokih tonova kao što su braon, bordo, tamnozelena i tamnoplava. Ovim bojama se isticao osećaj luksuza i sofisticiranosti, što je dodatno pojačavano tkaninama bogate teksture: pliš, taft, saten, vunene tkanine i naravno čipka.
Takođe, sa većom dostupnošću nekih od materijala, pojavom šivaćih mašina u domovima i štampom mustri, ni srednji i siromašniji slojevi nisu više bili osuđeni samo na odeću od grubog sukna.
U kasnom viktorijanskom periodu (od 1860-ih) rituali vezani za smrt i tugovanje razvili su se u čitavu kulturu, a zatim proširili iz Engleske po celoj Evropi. Žene koje bi ostale udovice godinu dana bi nosile crninu – što je podrazumevalo kompletnu garderobu, donji veš i aksesoare.
Brojna odricanja koja su ožalošćeni – zapravo ožalošćene – morale da prihvate tokom tog perioda izgleda nisu obuhvatala estetiku. Osim što je polje udovičke opreme bilo vrlo profitabilno, omogućilo je ženama kreativnost usmerenu na detalje sada kada nisu bile u prilici da se služe bojom. Sa obaveznom crnom kao osnovom svega, raznovrsnost se postizala kombinovanjem materijala, tekstura, šara i radova. Osnovni slojevi od svile ili satena prekrivani su čipkom, tilovima ili pletivom složenog dizajna. Svakodnevni neophodni predmeti poput tašni, šalova, šešira i suncobrana takođe su postali platno za kreativnu razigranost sa oblicima, paternima i slojevima. Vremenom su počeli da se uvode pojedini detalji u boji: bordo donji sloj ispod crne čipke, satenska traka modroplave ili zagasitoljubičaste boje, ili čak akcenat bele koji oštrim kontrastom doprinosi vizuelnom jedinstvu prizora.
Čipke, kragne i očnjaci – vampirska estetika
Kada je 1897. objavljen Stokerov „Drakula“, zauvek je promenio tretman natprirodnih, pa i senzacionalističkih tema u književnosti, a ubrzo i drugim medijumima (mada to „zauvek“ traje tek oko 130 godina). Iako je to već period Fin de siècle („prelaz veka“), viktorijansko nasleđe je još snažno na mnogim poljima javnog i privatnog života i još uvek se shvata kao savremeno. Tako je zadugo i predstava vampira pod uticajem Drakule ostala fiksirana kao slika stranog plemića u viktorijanskoj Engleskoj.
„Vampirska moda“ je sve do kasnog 20. veka zadržala odlike stečene u to doba, kao i trop vampira koji podrazumeva osobu bele rase, stranca u Evropi i njenim običajima, pretnju po njene vrednosti i tako dalje. Svile i baršuni, čipkaste kragne i manžetne, višedelna odela, mnoštvo dragocenog nakita i raskošnog aksesoara u vidu šešira, vratnih marama, dekorisanih štapova – sve je to bilo oprema uobičajenog vampira–plemića.
Ovome su se pridružili i čulni utisci koji su postali specijalnost Edgara Alana Poa u njegovim poemama i jezovitim kratkim pričama. Slika starog učenjaka, mučenog uspomenama i strašnim duševnim patnjama lako je korespondirala sa predstavom vampira lutalice kroz vekove. Svi ti brokati i zlatni vezovi, faustovski kabineti visokog plafona pretrpani prašnjavim knjigama i teškim draperijama, biste i figure i zloslutno kuckanje na prozor u olujnoj noći – zahvaljujući svom arhetipskom sadržaju stvorili su univerzalno poznat ambijent koji se lako preneo na filmsko platno i takođe zauvek utisnuo u maštu gledalaca.
Skok iz književnog u pop-kulturni kôd
Kada je 50-ih godina televizija zavladala javnim prostorom i postala glavni prenosilac informacija, ali i kulture i estetike, među favoritima su se brzo našli naslovi koji su vizuelno pratili petparačke gotik romanse tog vremena. Porodica Adams, Tamne senke, Vampira i nebrojene verzije Drakule i Frankenštajna odigravali su se na sceni kojom je dominirala crna boja, kako u ambijentima tako i u kostimima. Te su serije imale ukus novine jer je celokupna gotska atmosfera po prvi put oživela pred očima i u domovima gledalaca na gotovo opipljiv način.
Ovaj pomalo parodirani gotik izgled prečicom je pronašao put do pop kulture kroz pank pokret. Nastao kao socijalno angažovani muzički žanr, pank je bio oličenje ideologije radničkih prava i uopšte glas niže srednje klase, ali je prevashodno bio pokret mladih, odnosno one omladine koja se upravo tada konstituisala kao zasebna društvena i kulturna klasa. Postavljajući se naspram vladajućih struktura društva i izuzimajući se iz glavnog kulturnog toka, jedan deo ove grupe je pronašao svoj izraz u imidžu koji je usvajao elemente gotik estetike kao signala za neprilagođenost i nepripadnost.
Upadljiva, preterana, često crna šminka, divlje frizure preuzete iz panka, crni lak za nokte, koža, drikeri, lanci, u kombinaciji sa pocepanim farmerkama, starkama, martinkama i uopšte glomaznom obućom postali su prepoznatljivi izgled goth subkulture.
Tokom perioda studentske društvene i kulturne revolucije 70-ih goth moda je počela da se meša sa veselim i raznobojnim stilovima hipi pokreta, kao što sam opisala u prethodnoj epizodi. U sinergiji te višestruke razmene boja, tekstura, ideja i vrednosti, kaleidoskopski su nastajale potpuno neslućene kombinacije, što je uostalom prikladna slika globalnog sveta koji je 80-ih već bio zagazio u dekonstrukciju i postmodernizam (prošle godine smo razgovarali o tome u Kafi sa Gavranom pa možete da poslušate snimak).
Sa jedne strane, tipična goth moda počela je da poprima uticaje istorijskih perioda (čemu su umnogome doprineli film i TV). „Vampirska“ estetika sa viktorijanskim obeležjima uvela je u goth butike (kod nas ih nema mnogo, ja znam samo za ovaj u Balkanskoj) korsete, bele košulje sa romantično kitnjastim kragnama, marame, podsuknje i nadsuknje, dugačke čipkane rukavice i mnogo, mnogo pliša. Dominantnoj crnoj boji goth stila pridružuje se jarkocrvena, kao još jedan jasan znak raskida sa konvencionalnim, ali i viktorijanska paleta modrih, tamnih, dubokih boja poput ljubičaste, braon, šumskozelene i nagorele zlatne.
Sa druge strane, u sudaru sa boho, peasant girl i hipi autfitima, mračna vampirska gotik estetika dobija eklektični, vizionarski witchy karakter koji će u naše doba dobiti taj prelepi nadimak vimzigotik.
Svemu navedenom pridružuju se šarene, pamučne, štampane tkanine, astralni motivi i srebro, koji formiraju kontrast ali i balans sa teškim, tamnim gotik tonovima. Oba pravca su alternativna, što znači im je glavna tendencija prekid sa tradicionalnim shvatanjima i vrednostima.
Ovo može zvučati pomalo paradoksalno, uzevši u obzir istorijsku perspektivu koju i goth i hipi/boho nose u sebi. U pitanju je zapravo sled koji je postmoderni način mišljenja uveo u sve sfere života: u želji da se otarasimo shvatanja koja nam deluju zastarelo i restriktivno, nećemo – kao u modernizmu – težiti apsolutnoj originalnosti i nečemu sasvim novom (što je uostalom i nemoguće), već ćemo se okrenuti unazad i prevrednovati koncepte i strukture iz prošlosti o kojima sada imamo znanje (ili makar tako mislimo).
Stoga vimzigotik – kao i gotik uopšte – jeste nešto što je istovremeno i novo i staro. Naziv smo dobili tek pre neku godinu, ali koncept je uspostavljen još u vreme „Otrantskog zamka“ i njegovog predloška Stroberi Hila. Vimzigotik kao estetika i modni stil na neki način jeste reciklaža ranijih trendova i ideja koje su oni nosili sa sobom, ali je ujedno i sasvim nova kombinacija tih elemenata koja u novom trenutku dobija novo značenje.
Ono što je konstanta i kod gotika i kod vimzigotika jeste to stalno suprotstavljanje masi glavnog toka – bilo da su u pitanju duh vremena i društvena načela, kulturni kodovi, umetnički izraz ili „samo“ moda i estetika svakodnevnog života. Vimzigotik je, u svom šarenilu i ezoteričnosti, i dalje u suštini gotik: estetski, umetnički i psihološki okvir za sukobljavanje suprotnosti i neprestano smenjivanje svetlosti i senke.
Sledeće nedelje ćemo sve ovo pregledati iznutra, da vidimo šta zaista znače sve te boje i teksture i zašto su nam tako važni osećaji koje izaziva vimzigotik.
