Autorka: Jennifer Thorne (ne pišem ime na srpskom jer ga nećete niđe naći)
Godina izdanja: 2024.
Izdavač: Tor Nightfire
Imam prvo nešto da priznam, a nije vezano za ovu knjigu.
Ja sam pre nekih desetak godina naglo prestala da čitam i gledam horor, koji sam čitala i gledala celog života pre toga.
Razlog je vrlo konkretan: postala sam mama i sa tom ulogom sam stekla specifičnu vrstu osetljivosti poznatu svim roditeljima.
Bilo mi je potrebno evo koliko vremena da napravim razumnu distancu između tih intimnih i privatnih osećanja i estetskog doživljavanja priča iz književnosti i filma, doživljavanja obeleženog često snažnim, ali svakako fiktivnim osećanjima. (Možemo o ovome diskutovati, i verovatno i treba, ali ne ovde i sada.)
Taj period mi je, međutim, poslužio kao dobar filter za razjašnjavanje sebi jednom zasvagda koju vrstu horora zapravo volim, a koje nikako ne, i kao što možete pretpostaviti, ispostavilo se da samo u gotiku i gotik-hororu uživam uvek i na način koji mi prija.
Na pomen gotik-horora, ukleta kuća je verovatno među prve tri misli koje se jave u svesti prosečnog čitaoca i ljubitelja ovog žanra. To je takođe verovatno jedan od najobrađivanijih tropa gotika i horora.
Kada mi je Diavola dopala šaka, bila sam istovremeno ushićena jer sam silno želela da mi se dopadne – po svemu je obećavala dobru zabavu – ali i skeptična jer sam se pitala: kako se uopšte piše roman o ukletoj kući u 2024. godini? Toliko dugo nisam čitala gotik romane, da stvarno nisam mogla da zamislim šta da očekujem.
Ah, kako uzaludni behu strahovi moji…
*
U Bookstagram objavi sam dala vrlo kratak rezime zapleta romana, pa ga ne bih sada prepričavala. Radije bih da se pozabavim razlozima iz kojih mi se Diavola dopala toliko koliko jeste.
Trudila sam se da ne spojlujem gde god ne moram, ali ipak da naglasim da je ovaj tekst namenjen pre svega onima koji su čitali roman. Može da posluži i kao preporuka za čitanje, ako vam ne smeta da ponešto ipak saznate i o radnji.
Dakle, pre svega – i sad ću klincima zvučati kao dinosaurus, ali šta da se radi kad to i jesam, uostalom možda neki koristan uvid steknu iz ovakvih zapažanja – iznenadila sam se time koliko sam se iznenadila lakoćom sa kojom se trivija i pojedinosti savremenog života integrišu u tkivo romana čija se radnja odvija u savremenom trenutku, ali sa istorijskom perspektivom.
Ne znam šta mi bi, kao da nisam očekivala da ljudi najnormalnije pišu prozu koja do tančina odgovara svakodnevnom životu dana sadašnjeg. Mislim da je to delom zaostatak nekog ničim opravdanog i pride imputiranog stava da dobra književnost pripada prošlosti i da u odnosu na priču uvek moram da imam veliku distancu. Kao da Balzak nije pisao o sasvim konkretnim ljudima, mestima, stvarima iz svog neposrednog okruženja sa namerom da kroz taj običan svakodnevni život prikaže univerzalije ljudskog stanja (štaviše to je baš precizan opis onoga što je radio).
Drugim delom, to je verovatno (takođe ničim opravdano) viđenje da ta vrsta savremenosti u pripovedanju više pristaje filmu nego književnosti. Još jedna teška zabluda, ako još neko pati od sličnih delulu simptoma, volela bih da razmenimo utiske, adresa dostupna na kontakt stranici, diskrecija zagarantovana.
Odnos književnog i filmskog narativa jeste važna savremena tema pa verovatno i nije čudo što me zbunjuje kad pokušam da joj sama pristupim nekako promišljeno.
Elem, jako mi je prijala ta postavka: turistički vajb i očekivana predrasuda o Amerikancima na putovanju u Evropu, rezervisanje smeštaja preko AirBnB-ja, prisustvo društvenih mreža i odnosi među likovima koji verno odražavaju današnju globalnu kulturu življenja.
Ne mogu da kažem kako nisam očekivala da u romanu vidim temu turizma i banalnosti poput komunikacije putem aplikacija i jurenja restorana na TripAdvisor-u – mislim, aman, Tajna istorija Done Tart je bila savremena na identičan način. Ali, i Tajnu istoriju sam čitala kad je taj roman već imao dobrih dvadeset godina, a ovde me je izgleda zatekla činjenica da sam ja ta publika kojoj se roman obraća toliko neposredno, koja je tu u trenutku pisanja i zajedno sa autorkom pripada baš tom i takvom životu prikazanom u svetu romana.
Možda ovo zaista zvuči kao trabunjanje, preskočite slobodno, niko nije u obavezi da učestvuje u mom doživljaju; ali htela sam da pružim sebi priliku da ga promislim i zabeležim, jer je to osećanje koje je obeležilo moj povratak žanrovskoj i aktuelnoj književnosti.
Kako izgleda ukleta kuća u 21. veku
„Dobro došli u vilu Takola. Ona vas je očekivala.“
To je blurbić na korici knjige, i moram priznati da me je kupio.
Ali pre nego što likovi uopšte stupe u ukletu kuću, roman nudi postupak izmeštanja, karakterističan kako za gotik tako i za mitove i bajke, kojim se postavlja teren za odvijanje radnje. Američka porodica putuje na odmor u Toskanu, Evropu, u „Stari svet“ u kom vladaju neka druga pravila, čiji jezik i običaje oni ne poznaju. Time je u startu naglašena ranjivost likova, na isti način uostalom kao u Drakuli, Rebeki, Džejn Ejr ili Okretaju zavrtnja, i eto gotika za 21. vek.
Sama vila Takola je vremešna, za Toskanu karakteristična, prostrana kamena kuća, prava vila koja je nekad pripadala tamošnjem plemstvu. Njena arhitektura po svemu odražava način života prvobitnih vlasnika, ali kao i svaka toliko stara kuća daje i ključ za dekodiranje socijalnih odnosa: polusuteren = kuhinja i sobe za služinčad; glavni nivo = salon i hodnik sa spavaćim sobama; kula = mladenačke odaje.
Međutim, sada je taj prostor konvertovan i prenamenjen da odgovara potrebama savremenih korisnika – korisnika, ne žitelja – i da bude ogledalo sadašnjih društvenih uloga. Zato se autorka potrudila da do tančina opiše kakvu je nadogradnju vila Takola pretrpela da bi postala atraktivan turistički smeštaj i poprište radnje romana. Budući da priču pratimo kroz perspektivu glavne junakinje Ane, koja je slikarka i dizajnerka, minucioznost zapažanja je sasvim na mestu.
Istovremeno, ovaj postupak uvodi u narativ neizbežni pogled na „nekad i sad“, što je osnovni sastojak svake priče o ukletoj kući. U bezbrojnim holivudskim obradama ovog motiva, ukleta kuća je često prenaglašeno obeležena kao takva: obično je to stara kuća u kojoj dugo niko ne živi, napuštena ustanova (bolnica, laboratorija, fabrika itd.), ili u verzijama bližim ovoj o kojoj govorim – kuća na prodaju. U većini ovih priča (najčešće filmova) uglavnom se unapred zna da kuća ima neku mračnu prošlost: ili je neko tu ubijen, ili se tu događalo nešto veoma loše, u svakom slučaju postoji neka nerazrešena prošlost koja proganja kuću kao fizičku manifestaciju te davno nastale nepravde, u težnji da se ona nekako ispravi, ili makar obznani.
Iako je ovo manje-više definicija gotskog zapleta, meni recimo najčešće smeta kad mi se unapred baš sve ispriča, i onda mi ostaje samo da vidim na koji će način da se play out taj sukob prošlosti i sadašnjosti.
(Khm, khm, Nosferatu 2024.)
Jasno mi je da nema beganja od tog očekivanja da će „nešto da se desi“, ali nije svejedno kako će priča da nas „izvoza“ do toga, iliti ajmo opet Poa i „Filozofiju kompozicije“ i priču o efektu.
Diavola u tom smislu pruža vrlo visok nivo užitka pri čitanju, jer se taj gotik zaplet gradi veoma postepeno, pažljivo uvodeći elemente, više nalik na bacanje letimičnih pogleda na prizore čije će značenje tek kasnije biti obrađeno nego na guranje u lice cele slike tako da imamo želju da se odmaknemo.
Proganjajuća prošlost kuće se obznanjuje kroz pokušaje da se manifestuje kao fizičko prisustvo u prostoru u kom je zarobljena usled nekada davno nanete nepravde ili neravnoteže. Njena istorija se otkriva delić po delić, na način dovoljno odmeren da dopušta kasniji uvid kako je slika od samog početka bila celovita, samo je naš pogled bio nedovoljno verziran da na njoj uoči disparatne elemente.
I to je školski primer gotske jeze u poređenju sa jump-scare hororom: strah se ne izaziva tako što se u poznati pejzaž odjednom uvede nešto nakazno, nerazumljivo i nepoznato, nego tako što se naša pažnja navodi na uvid da je to nešto nepripadajuće i strašno sve vreme bilo prisutno na slici koju gledamo.
Mala digresija: ovo je upravo postupak zbog kog je, makar meni, najstrašnija scena u filmu Osmi putnik (Alien) ona kad Ripli shvata da je stvorenje tu u kabini u koju se ona zatvorila bežeći od njega – znate valjda svi na koju scenu mislim.
Ako se ova teza izvede do kraja, to je isti postupak koji i Lavkraft primenjuje u svom prosedeu „kosmičke strave“, ali kod njega je sve to previše ekstravagantno za moj ukus (mada sam uživala čitajući ga), a i o njemu se dovoljno pisalo i govorilo tako da nemam ja tu šta mnogo da dodam.
I da se razumemo: ovo nije nikakva naratološka novotarija, isti princip (opet izveden do kraja) vuče korene još iz prve gotske priče, Otrantskog zamka (1764), što samo govori u prilog njegovoj univerzalnoj primenjivosti i prepoznatljivosti.
Time onda mogu i da zaključim ovaj odeljak: eto tako se piše ukleta kuća, u 2025. ili bilo kojoj prethodnoj ili narednoj godini.
Ispod fasade uklete kuće
Ali Diavola nije samo priča o istoriji jedne kuće u Toskani.
Roman počinje pasusom: „Ana je otvorila godišnje porodično putovanje Pejsovih uz laž. To je bio jedini pametan potez i nije osećala ni trunku krivice.“
Od prve rečenice imamo najavu porodične drame.
Mala digresija: ako ćemo ponovo da izvlačimo tvrdnje do krajnjih konsekvenci, strogo gledano svaki roman je porodična drama, roman kao književna vrsta, žanr ili rod – u zavisnosti koliko daleko idemo sa ovim pojmovima – i jeste oblik za iskazivanje porodične drame. Ovo naglašavam u poređenju sa tragedijom koja služi za prikazivanje nacionalne, klasne, u svakom slučaju kolektivne drame, predstavljene kroz primer drame jedne porodice koja je reprezentativna za kolektiv – u istoriji evropske književnosti, to je najčešće kraljevska porodica i njeni pandani. Pa i u savremenim TV serijama često pratimo neku bogatašku, vladajuću ili na neki treći način istaknutu porodicu emblematičnu za društvo koje predstavlja.
Ovakvo posmatranje može da ide i dalje, u smislu da je porodica osnovna jedinica svakog društva, ali ne samo istorijskog društva, već je porodica jezgro razumevanja bilo koje ljudske strukture (društva ili svesti), pa tako i u kosmogonijama imamo elementarne odnose koji su prikazani kao porodični: trojstvo oca, sina i duha, nastanak sveta podelom prvobitnog bića na muško i žensko koji daju potomstvo i tako dalje.
Da ne započinjem sad tumačenje pojma drame po sebi, neka ovde bude kraj digresije.
Dakle, neravnoteža porodičnih odnosa je tematizovana od starta i to je, može se reći, glavno dešavanje koje zadaje okvir temi uklete kuće.
Naravno, kao i svaka porodična drama, i ova ima vlastitu predistoriju pa neravnoteža ne nastaje pred našim čitalačkim očima već je zatičemo kao zadato stanje.
Kada se porodica Pejs sa odnosima kakvi u njoj vladaju obre u vili Takola, kao neka savremena parodija nekadašnje porodice koja je tu živela, ispunjen je uslov za ponavljanje istorije, za neku vrstu rekreiranja nemilih događaja zbog kojih je kuća postala ukleta, a sve u cilju da se tim ritualom ponavljanja ta kletva razreši, da se kuća (i svi koji u njoj obitavaju) oslobode bremena nekadašnjeg greha i odu u prošlost gde im je i mesto.
Tako pratimo dvostruki zaplet ili dve priče, obe zasnovane na poremećenim odnosima unutar jedne porodice, odnosno kuće – ovog puta ne kao fizičke građevine, već kao metonimije za porodicu.
U obe priče je u centru zapleta ženski lik koji svojim delovanjem – ili nedelovanjem – unosi neravnotežu, koju potom mora i da otkloni. Na taj način, Ana postaje replika Diavole, s tim da njoj zapada u deo da rešava i njene mahinacije, budući da ova, jelte, pripada prošlosti, a kako saznajemo, nije baš preterano raspoložena da se odrekne svog viševekovnog bivstvovanja u kući, iako je njena zarobljenica.
S obzirom na to da je i autor i glavni lik žena, mogu samo da pretpostavim da je Diavola mamac za feminističko čitanje, i to je u redu. Nemam ništa protiv, feministički se čitaju i tekstovi koji za to ne daju ama baš nikakvog povoda, ali to each one’s own.
Iz istih razloga mogu da prepostavim da muškom delu čitalaštva ovakav roman možda nije preterano zanimljiv, odnosno to zaključujem samo na osnovu viđenog stanja: muškarci se izgleda ne ubijaju od čitanja romana koje pišu žene, posebno žanrovskih.
Da postoji razlika između muškog i ženskog pisanja gotika i horora – postoji. Ništa manje ni više nego što postoji razlika između muškog i ženskog čega god. U pitanju su samo dva ne nužno previše različita pogleda na svet, dva načina pripovedanja, dve skale kriterijuma i prioriteta u prikazivanju sadržaja koji su uvek nesumnjivo, neopozivo i inherentno ljudski, pa samim tim univerzalni.
Ja recimo, iako uočavam razlike među njima, zaista jednako uživam u gotiku i hororu koji pišu muškarci i žene, ako su dobro napisani. Čim se u to uplete bilo kakva ideologija, agenda, pravac, angažman i očekivani, a unapred zadati, efekat takvog narativa – delo me gubi kao publiku.
Postoje izuzeci kao što je Ćutanje devojaka, koje je najavljivano, hvaljeno, a verovatno i osmišljeno kao feminističko čitanje Ilijade, ali je prevashodno u pitanju jedan izvrsno konstruisan i vešto napisan roman koji, iako izrazito revizionistički, i dalje gaji zdrav odnos prema nasleđenoj tradiciji.
U vezi sa rečenim, ako uspemo da ne razdvajamo nužno narative na muške i ženske, Diavola sadrži nekoliko scena za pošteno istresanje iz gaća od straha. Tenziju celokupne atmosfere prijatno ublažava pripovedni ton koji se odlikuje huromom i autoironijom; sa druge strane, baš takav postupak ima tendenciju da vas fino ušuška a onda vas bez najave malo istera iz kože u pola reda teksta.
Taj pripovedni glas je uobličujući faktor koji spaja dva zapleta priče u vili Takola kao tački ukrštanja.
Reintegracija i preobražaj
Napokon, najvažnija stvar koja se dešava u ovom romanu i koja je ishod ispričanih događaja jeste postupak samospoznaje, ili po Jungu individuacije glavne junakinje.
Ana u roman ulazi u stanju koje naoko može lako da nas zavede na način na koji su zavodljiva obećanja savremenog života: ona je u ranim tridesetim, zaposlena kao grafički dizajner u jednoj etabliranoj marketinškoj agenciji u Njujorku, samostalna je, lepa, talentovana, klasično obrazovana, sve u svemu vodi jedan fensi život.
Međutim, kad se taj fensi život postavi naspram porodičnog portreta – što se dešava otprilike odmah – počinju da se ispoljavaju sve njegove manjkavosti.
Ana je zapravo zaglavljena u udobnom mediokritetu koji od nje iziskuje samo neophodni minimum. To je životno načelo koje svi mi možemo videti svuda oko sebe: „dovoljno dobro“.
Ona je svesna svojih sposobnosti koje nadilaze zahteve posla i društvenog života koji vodi, ali i nespremna da preuzme rizik i odgovornost potpunog vladanja svojim životom (zvuči poznato, verujem).
Ako dozvolimo sebi dubinu, pre nego širinu, da likove iz Anine disfunkcionalne porodice ne posmatramo doslovno, kao istinski prikaz odnosa sa konkretnim članovima porodice u uslovima savremenog života, već kao simboličke prikaze uslovljenosti na koje nas taj – ovaj – život primorava i koje neminovno oblikuju naše ličnosti, dobićemo dosta dobru sliku izazova sa kojima se susreće prosečna relativno mlada osoba u 21. veku. Čak ako smem da kažem, osnovna struktura ovako ispričane priče umnogome korespondira sa bildungsromanima 19. i ranog 20. veka.
Dakle, iz ovog romana ne treba iščitati kako je uputno prekidati odnose sa članovima porodice jer nismo u stanju da sklopimo neko funkcionalno primirje tako da svi vode svoje živote na način koji smatraju najboljim za sebe, a da međusobni odnosi ostanu u okvirima emocionalne razmene, podrške i svega čemu i inače služi porodica.
Članovi porodice u Diavoli, makar sam ja tako razumela, zapravo su arhetipski prikazi toksičnih elemenata odnosa koji nas obrazuju i koji nas mogu navoditi na pogrešne odluke, nepromišljene korake, samocenzuru vlastitih moći i tako dalje. Anin put samospoznaje je dakle primer kako se izboriti sa tim otežavajućim impulsima (a oni su uglavnom u nama, a ne u članovima porodice ili uopšte drugim ljudima). U ovom slučaju, cela problematika je data kao paralela priče o drugoj osobi koja u tome nije uspela već je izabrala potpuno pogrešan put osvete, pritvornosti i nasilja.
E sad. Možda nekome ovo zvuči kao da sam „preučila“ analizu jednoj osrednjeg, ni po čemu značajnog romana, osim što je krajnje zabavan. Možda i jesam.
Ali to je isti onaj elitistički stav prema pričanju priče koji sam dvadeset godina pokušavala da odbranim dok nisam uvidela da on ne želi da se odbrani.
Iz mog ugla kao pojedinca, estetika je važna stvar, sasvim moguće prirođena ljudima, i vrlo verovatno ide u paketu sa razvijenom svešću, jezikom i tako dalje. Daleko od toga da je estetika samo ukras – ima ona svoju supstancu i značenje.
Ali nije apsolutna.
Estetizacija istorije, umetnosti, pa i saznanja, kao i svih ostalih snaga ljudskog uma, a to je ono što mi trenutno živimo, i izdizanje estetike – onako kako je definisana početkom 18. veka – iznad drugih funkcija ljudskog delovanja, opasno je koliko i promašeno.
Po čemu je opasno – o tome ne bih, ne smatram da sam dovoljno upućena, ali ima izvora i više nego dovoljno koji se bave baš tim pitanjima, na jednoj ili drugoj strani skale savremenih vrednosti.
Po čemu je promašeno – evo upravo na ovom blogu pokušavam da to predstavim.
Verujem da ovom analizom nisam u ovaj roman učitala ništa čega u njemu nema – ako je neko čitao, neka proveri ovo i slobodno neka me demantuje, sačekaću.
To što je ovaj roman samo jedan u moru i okeanu sličnih priča, knjiga, filmova, članaka ili kojeg god osamnaestog vida pričanja koji možda – i verovatno – u krajnjoj liniji poručuje upravo istu stvar, niti umanjuje vrednost baš ovog romana niti obesmišljava potrebu da se o tim univerzalnim temama diskutuje eto ovom prilikom na primeru Diavole.
Mislim da je ovo nešto što se izgubilo tokom poslednjih nekoliko decenija (kao pet ili možda malo manje, možda malo više), delom usled preovlađujućih teorijskih usmerenja tog perioda, delom usled ozloglašene hiperprodukcije.
To su uslovi života kojima moramo da se prilagodimo, u svakodnevnim aktivnostima jednako kao i u analizama, proučavanjima, teoretisanjima itd.
Dakle, sad kad smo ovo raskrstili nadam se jednom zasvagda, da zaključim priču o ovom romanu.
Diavola je sasvim solidan gotik-horor za sve koji vole da osete jezu. Iako jeste napisan iz ženske perspektive, nije nužno obojen ni feministički niti na bilo koji ideološki način, već uspeva da prikaže iskustvo koje je relevantno – za žene možda malo više, ali zapravo za svakoga ko može da se poistoveti sa osobom na raskršću donošenja važnih životnih odluka.
Iako su teme romana ukleta kuća i nezdravi porodični odnosi, u najdubljem sloju Diavola daje sliku razračunavanja sa prošlošću i njenim „repovima“ koji unose destruktivnu snagu u život. Prevazilaženje vlastitih strahova i pronalaženje hrabrosti i odlučnosti da se napravi presek i preuzme celokupna odgovornost za sebe i svoj život – pa nije li to najvažnija priča ikad ispričana?
I nije li da je baš zbog toga u nedogled iznova pričamo?
