Jutro je svanulo sunčano, mada prohladno, ne ostavljajući nikakve nedoumice oko toga da se leto uveliko spakovalo i spremno je za polazak.
Dok se pošteno razdanilo, plašt od sivih oblaka je ugasio sjaj prvog septembarskog sunca. Siva senka samo je jače istakla prošaranost u krošnjama: velika lipa kao da je preko noći napola požutela.
Topli dah kafe iznad gornje usne i hladni žmarci pod dodirom hladnog vetrića – spoj је koji odgovara ćudljivosti ovog doba godine, svemu daje gorko-slatki ukus neminovnog završetka leta i istovremeni osećaj melanholije i ushićenja zbog nečega nepoznatog što tek predstoji.
Lepršanje leptirića u stomaku i ispod potiljka priziva i druge utiske, a vaše telo i psiha ih radosno prepoznaju: jesenje boje, neka konkretna muzika, cozy atmosfera pojedinih filmova i serija koje ste obožavali, miris cimeta, krckanje suvog lišća pod cipelama, i stalni, beskrajni preobražaji.
Sve ovo vam je i te kako poznato, ali nikad niste znali kako da sve te raznovrsne osećaje spakujete pod jedan naziv.
Taj naziv je Vimzigotik.
Danas želim da vam ispričam kako smo do njega došli.
*
Za razliku od svega što označava, sâm pojam nimalo romantično potiče iz – marketinga.
Skovao ga je 2020. godine izvesni Evan Kolins (Evan Collins), osnivač Instituta za istraživanje potrošačke estetike (Consumer Aesthetics Research Institute – CARI), da bi označio dekorativni i modni stil kasnih 1980-ih i ranih 90-ih, koji je prvobitno nazvao „Whimsical Mystical Gothic Celestial“.
Ovako glomazan naziv može da deluje kao natezanje da se svi ti aspekti i elementi sakupe pod isti kišobran kako bi se definisala još jedna konzumentska niša sa zaradom kao jedinim ciljem. Ali čim bacite pogled na primere ove estetike zaključićete da je tu sve na svom mestu, počev od nadimka koji je stil dobio – vimzigotik (i koji mi je ušao pod kožu otkako sam ga prvi put pročitala).
U pitanju je stil koji u sebi sadrži elemente renesansne i viktorijanske mode, motive nebeskih tela i astrologije, snažan witchy vajb, ponešto od hipi pokreta, delove šik i boho mode, a sve to zajedno odiše upečatljivo gotik atmosferom.
Najčešće se opisuje kao spoj romantično-sanjarskog, spiritualnog i razigranog, ali bez izbegavanja dubokih senki i „tamne strane“, što je udeo koji pripada gotiku.
Ova estetika u smislu modnog stila podrazumeva duge, lepršave suknje i haljine sa jakim naglaskom na razigranoj ženstvenosti, romantične bluze i košulje, pufnaste i široke rukave, pletene, mrežaste i čipkaste komade, šalove i duge kardigane. Pažnja se pridaje kombinovanju elemenata i slojevitom sklapanju autfita, do preterivanja.
„Celestial“ deo prvobitnog termina odnosi se na vrlo karakteristične motive zvezda, sunca i meseca, stilizovanih više nalik na srednjovekovne alhemijske knjige nego bilo šta drugo, a tokom devedesetih niste mogli da ih promašite u takozvanim „indijskim“ ili „orijentalnim“ radnjama koje su u tom periodu cvetale.
Uopšte, ako poput mene imate dovoljno godina da se sećate devedesetih, dosad vam je zasigurno već sasvim jasno o kom stilu govorim. Sve smo imale (ili priželjkivale) makar poneki komad garderobe, aksesoara ili dekoracije za naše tinejdžerske sobe, izlepljene posterima iz Hupera i Teen-a.
Zanimljivo je to što, iako nismo imale neki određen naziv za tu estetiku (niti smo to nazivale „estetikom“ ili raslojavale tako mnogostruko kao danas), stil je u svoj svojoj neograničenosti i hirovitosti ipak bio jasno prepoznatljiv, a značenje koje je formirao oko sebe kao vlastiti kontekst bilo je nesumnjivo. Već sam pisala o tome kako je gotik u umetnosti intuitivan i kako mu često nije potrebno previše objašnjavanja. Isto ovo važi za gotik i vimzigotik u svakodnevnom životu, ali i ako ih uzmemo kao opšte životno načelo.
Prema definiciji instituta CARI, stil se u medijima i javnom prostoru pojavio krajem osamdesetih, a eksplodirao devedesetih. Neko je negde naveo da je savršeni primer vimzigotika spavaća soba Sabrine Spelman iz TV serije 90-ih Sabrina, The Teenage Witch: krevet sa starinskim uzglavljem i baldahinom, vitraži i Tifani lampa, sunca, meseci i zvezdice, bogatstvo tkanina i boja. Nakon toga, asocijacije se same nižu dalje: Practical Magic, Enja, Fibi iz Prijatelja, serija Čari, Helena Bonam Karter, Florence+The Machine i još bezbroj drugih primera.
Međutim, gotovo svi komentatori se slažu da se neposredni uticaj prati nazad do sedamdesetih i Stivi Niks (Stevie Nicks), pevačice benda Fleetwood Mac i ikone „witchy“ modne estetike.
Široke, duge suknje i haljine, zvonasti rukavi i mnoštvo slojeva koji daju telu „dramatičnu siluetu“ i naglašavaju iskonsku ženstvenost, naglasak na crnoj boji i uopšte tamnim tonovima i veštičji šešir – bili su zaštitni znak ove pop zvezde, mada je zbog obeležja stila bila i meta kritike, posebno u svetlu „Satanic Panic“ šizme koja je bila obuzela čitavu Ameriku početkom osamdesetih (a u nekim oblicima opstaje i danas, pri čemu mi ovde takođe s ponosom negujemo vlastitu verziju).
Pored uočljivog nasleđa boho, hipi i nju ejdž stila odevanja prethodne decenije, koji su predstavljali društvenu i političku poruku koliko i modni trend, ovom stilu se pridružuju gotik elementi čije je poreklo u sasvim drugom istorijskom toku.
Druga figura koja se pominje kao jedna od začetnica stila danas prepoznatog kao vimzigotik jeste Kejt Buš, engleska kantautorka. Kejt je nedavno doživela prilično neočekivani novi talas popularnosti nakon što se njena poznata pesma Running Up That Hill iz 1985. našla u vrlo dramatičnoj sceni četvrte sezone hit serije Stranger Things.
Kejt Buš je sa jedva dvadeset godina debitovala sa pesmom Wuthering Heights (Orkanski visovi). Osim što je pesma očigledno inspirisana istoimenim gotskim klasikom Emili Bronte, Kejt se u spotu, uz vidljivo baletsko obrazovanje, pojavljuje kao otelotvorenje avetinjske Keti iz Orkanskih visova. U maglovitoj atmosferi nalik na nešto iz sna, u dugoj beloj haljini, eteričnih, mekih pokreta i sa svom svežinom koju mladost nosi sa sobom, Kejt peva iz perspektive mrtve Keti, što celoj stvari daje mračan ton. Delikatna elegancija ženstvenosti u kontrastu sa neobuzdanim, gotovo opsesivnim pogledom daje tipično gotski osećaj uzvišenog i jezovitog.
Gotski romani kasnog osamnaestog i ranog devetnaestog veka često sadrže detaljne opise arhitekture srednjovekovne gotike, ali i ornamentike tzv. „gotskog preporoda“ iz 18. veka. Popularnost naslova poput Misterije Udolfa En Redklif doprinela je da ti vizuelni elementi i oblici napuste okvire arhitekture i književnosti i počnu da grade vlastitu estetiku, vezujući se za motive uz koje su se javljali. Najčešće teme ovih romana su izolacija, strah, ludilo i proganjanje, i mada veliki broj njih sadrži i natprirodne elemente, glavni uzroci jeze i strepnje obično su psihološke i emocionalne prirode.
Nedugo nakon nastanka žanra objavljivanjem Otrantskog zamka Horasa Volpola 1764, gotikom su zavladale žene, i kao pisci i kao većinska publika. Jedan od razloga je to što su najuticajnije spisateljice gotika, En Redklif, Meri Šeli i sestre Bronte, posedovale duboko i intimno razumevanje socijalnih i seksualnih anksioznosti žena, što je tokom drugog talasa feminizma 1970-ih retroaktivno shvaćeno kao progresivno.
Ova književnost je vrhunac dostigla tokom viktorijanskog doba, čija su moda i ornamentika i danas glavna referentna tačka za vizuelni identitet gotika. U romane ovog perioda spadaju pomenuti Orkanski visovi i Džejn Ejr sestara Bronte, Doktor Džekil i gospodin Hajd R. L. Stivensona, Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, kao i pesma Gavran i Priče tajanstva i mašte Edgara Alana Poa.
Kada se 1897. pojavio roman Drakula Brama Stokera, vampirska tematika zaogrnuta gotik estetikom zavladala je maštom publike i nastavila da je opseda i u narednom veku. Ova priča je već u prvim decenijama filma doživela brojne adaptacije i inspirisala mnoge druge filmske i televizijske narative.
Tokom 1950-ih u Americi je došlo do masovne produkcije palp romana, nešto nalik ljubavnim vikend romanima kod nas, i veoma slično pojavi penny dreadful publikacija koje su preplavile tržište štampe u viktorijanskoj Engleskoj. Kao i sva palp fikcija, to su bile popularne i senzacionalističke priče koje su se odlikovale brojnim stereotipima, a u verziji gotika to su između ostalog bili prikazi „rastrzanih likova žena koje u dugim, lepršavim haljinama beže iz zamka po groznom vremenu“.
Ova vrsta publikacija je dovela do ponovnog rasta interesovanja za gotik, koji je potom našao mesto i na televiziji i ovekovečen je u serijama kao što su Vampira, Tamne senke i Porodica Adams. U istom periodu glumac Vinsent Prajs snima najveći deo gotik i horor filmova po kojima će ostati upamćen, što je svakako učvrstilo popularnost gotik estetike i viktorijanske ikonografije.
Tokom sedamdesetih elementi gotik estetike se ukrštaju sa pank pokretom, što je dovelo do nastanka gotik podžanrova u muzici, ali i stila odevanja i čitave goth subkulture koja je vrhunac doživela osamdesetih.
Ta decenija nam je podarila dug niz prelepih filmova inspirisanih gotskom estetikom, u koje spadaju Lavirint, Legenda i Vučja družina, kao i rane radove Tima Bartona poput Edvarda Makazića i Biltđusa.
Međutim, devedesetih nastaje prava pomama, prvenstveno za filmovima sa istorijskom tematikom, ekranizacijama romana i posebno pričama o vešticama i vampirima. Veštice Roalda Dala, Kopolin Drakula Brama Stokera, Uspavana dolina, Intervju sa vampirom – samo su neki od naslova iz tog perioda, toliko kultnog statusa da su mnogi dosad već dobili ili upravo dobijaju rimejkove. Upravo su ovakva filmska i književna ostvarenja dovela gotik u savremeno doba.
Filmovi čija se radnja odvija u prošlosti doveli su na ekrane i pred oči javnosti elaborirane kostime, pojačavši dodatno opšte interesovanje za modu istorijskih perioda. Naslovi kao što su Robin Hud, Prvi vitez, Trinaesti ratnik i mnogi drugi uveli su na velika vrata kostime iz srednjeg veka, dok su filmovi Princeza nevesta, Srećni zauvek i Zaljubljeni Šekspir popularizovali renesansnu modu.
Ovakav filmski i narativni trend propraćen je preporodom gotik estetike u svetu mode. Odjednom su svuda mogli da se nađu odevni komadi od pliša, vezeni ukrasi i dodaci, ručni rad, čipka, religijski elementi (krstovi), kao i pufnasti, zvonasti i uopšte dramatični rukavi nalik na srednji vek i renesansu.
Novi trendovi uvek brzo pronađu put do pop kulture i industrije zabave, budući da su one u moderno doba glavno ogledalo cajtgajsta. Devedesetih je u Americi – primarnom generatoru te kulture i zabave – došlo do porasta pojave praktikovanja magije, koje se dosta razlikuje od tradicionalnih vidova ove prakse širom sveta.
Kod nas je, recimo, pojam veštice nešto što nesumnjivo pripada prošlosti, a u današnje vreme žene koje se bave ovom vrstom prakse (uglavnom jesu žene) nazivamo vračarama i uvek zamišljamo kao stare i ružne babe po nekim planinskim zabitima (što je takođe nasleđe tradicije i nije specifično samo za nas). Međutim, veštice devedesetih su mlade, lepe i po svemu savremene devojke i žene koje svoju magiju koriste za nešto dobro i pozitivno.
Ovakva predstava potiče iz pokreta Vika nastalog 1940-ih u Engleskoj. U pitanju je savremeni neopaganski religijski sistem koji se zasniva na poštovanju muškog i ženskog božanstva, ciklusa prirode i sezonskih svečanosti. Takođe, u skladu sa krizom vere i psihološkom orijentacijom modernog doba, naglasak je na individualnoj duhovnoj praksi.
Doba studentskih antiratnih protesta, drugog talasa feminizma, aktivizma hipi pokreta i nju ejdž ideologije predstavljalo je savršeno tle na kom će da iznikne nova predstava veštice kao savremene, mlade žene koja se bori za svoja prava i težnje.
Jačanju ovakvih ideja doprineli su Holivud i televizija koji su devedesetih ispitivali ove teme. Veštice su počele ponovo da se pojavljuju u medijima, ali ovog puta ne kao arhetipska predstava pretnje, opasnosti i zla. Najpre se javlja prelazna ideja „dobre veštice“, da bi ubrzo i to naglašavanje otpalo: veštica je veštica, a od individue zavisi da li će biti dobra ili ne.
Tako je došlo do svojevrsne kulturne revolucije: veštica više nije samo groteskna figura zlikovca, već junakinja savremene pop kulture.
U poplavi žanrovskih coming of age filmova, dobijamo ideju tinejdž veštice kao predstavnice grupe koja je od sredine dvadesetog veka dobila redefinisani oblik i zaseban socijalni i kulturni status. Tinejdžersko doba je formativni period osobe, ali na način značajno različit od vremena realističkog i građanskog romana. U periodu između romantizma i avangarde ovaj uzrast se smatrao samo prelaskom iz detinjstva u odraslo doba i podrazumevao je prilagođavanje osobe svetu i životu odraslih. Međutim, u drugoj polovini dvadesetog veka, pod ogromnim uticajem kasnog kapitalizma i ideologija koje su ga pratile, tinejdžeri se jasno definišu kao posebna društvena kategorija i tržišna ciljna grupa. Rezultat takve promene jeste jačanje pop kulture čija je publika pretežno omladina, i formiranje tinejdžerske mode i trendova.
Stoga mlade veštice iz pretežno američkih medija postaju trendseterke svoje generacije. Tradicionalni izgled veštice se modernizuje i pretvara u nešto što bi obukla prosečna srednjoškolka. Tako u uobičajeni outfit spadaju farmerke, topovi, jaknice i celokupan stil koji danas nazivamo back to school, ali i duge suknje cvetnih dezena, lepršave ili na preklop, čoker ogrlice, kožne narukvice, srebrno prstenje, rančevi i torbe u „indijskom“ ili hipi stilu, starke i džombaste čizme nasleđene iz panka, ešarpe i šalovi i tako dalje. Najpoznatiji primeri iz medija su Sabrina Spelman iz serije Sabrina the teenage witch, sestre Halivel iz serije Čari (Charmed) i Vilou Rozenberg iz serije Bafi ubica vampira (Buffy the Vampire Slayer).
Pored ovog podžanra „veštica u stvarnom svetu i u današnje vreme“, javlja se i izvestan broj filmskih i TV priča o vešticama iz nekog drugog fantastičnog sveta. U tim pričama dolazi do blendovanja figura veštice i čarobnjaka, odnosno veštica se shvata kao ženski pandan tradicionalnoj predstavi muškog čarobnjaka koji je kombinacija maga i naučnika. Takve predstave smo videli u ciklusu priča o kralju Arturu, upečatljivo u Diznijevoj verziji Mač u kamenu iz 1963, a kraj devedesetih je između ostalog obeležen pojavom serijala Hari Poter.
Stil odevanja ovih veštica predstavlja miks plišanih haljina raskošnih boja, korseta i drugih istorijskih komada garderobe, a posebno se izdvajaju motivi ranije vezivani za „mušku magiu“: stilizacije nebeskih tela i astroloških znakova. Primeri ovog stila vide se u filmovima Hokus Pokus i Začarani grad (Halloweentown).
Vika pokret, koji se do devedesetih umnogome približio ekološkim i održivim inicijativama, ističući brižljiv odnos prema prirodi kao jedno od najvažnijih načela, uvodi u predstavu veštice whimsical elemente. Ovako formirana filozofija stila kombinuje mračne i romantične motive gotika sa eklektičnim i eteričnim boho elementima.
Pojačano prisustvo veštica u medijima devedesetih i ranih dvehiljaditih omogućilo je izdvajanje posebne grupe čiji će se stil razviti u vimzigotik. Slojevito odevanje sa gotik naglaskom u kombinaciji sa bojama i elementima boho stila postaće znak raspoznavanja za likove koji se ne uklapaju u društvene norme, ne osećaju se sasvim lagodno u svom okruženju ili su nedvosmisleno odbačeni iz svog društva. Najupečatljiviji primeri su sestre Oven iz filma Ljubavne čarolije (Practical Magic), junakinje filma Koven (The Craft, onomad pomalo nesrećno preveden kao Kučke iz Istvika), kao i njegovog prethodnika iz 1987. Veštice iz Istvika, i Sibil Treloni, profesorka Predskazivanja iz Harija Potera.
Iako se estetika prvenstveno vezivala za witchy likove, brzo je počela da se prenosi i van žanra fantastike i natprirodnog. Bez obzira na varijacije u kojima su odlike gotika preovladavale nad boho–hipi elementima ili obrnuto, slojevito odevanje sa mnogo nakita i dodataka, duboki tonovi i opšti utisak preteranosti postali su signal za neobičnost, ekscentričnost i slobodu duha. Među mejnstrim likovima najpoznatija je Fibi iz Prijatelja, Darma iz serije Darma i Greg i Rajan Graf iz serije Moj takozvani život (My So-Called life).
Van sveta filma i televizije, vimzigotik estetiku su prisvojile javne ličnosti čiji je način života i mindset odražavao iste vrednosti: Enja, Lisa Bone, Alanis Moriset i Helena Bonam Karter.
Zahvaljujući prisutnosti u svim mejnstrim outletima devedesetih i ranih dvehiljaditih, stil je pronašao put i do visoke mode, pa se tako pojavljivao na pistama kreatora kao što su Kristijan Lakroa, Džon Galijano i Ana Sui.
Dok su period nakon 2004. primarno obeležili svedeniji i uredni preppy stilovi konzervativnije orijentacije, posle 2010. u mejnstrim prostor se polako vraća estetika koja se opisuje kao soft grunge. U tom periodu se beleži i povratak witchy likova u serijama kao što su Američka horor priča: Koven (2013) i film Ljubavna veštica (2016) i gotik estetike kao u seriji Peni Dredful (2014–2016) i filmu Grimizni vrh (2015).
Kao što su devedesete napravile bum u širenju ideje neopaganizma i magije, slično se dešava poslednjih godina u digitalnim medijima. WitchTok zajednica je najzaslužnija za popularisanje spiritualne prakse u koju spadaju savremena Vika magija, ali i astrologija, kristali, tarot i travarstvo, što se sve estetski prirodno povezuje sa zvezdanim motivima „indijskih“ radnji devedesetih.
U godinama nakon kovid pandemije, koju su obeležile razne promene u globalnom pogledu na svet i život, došlo je do ekspanzije nostalgičnih preispitivanja vrednosti nasleđenih iz prethodnih decenija. Comeback trendovi koji su već bili vidljivi u internet zajednicama kako su mlađe generacije počele da otkrivaju kulturne, umetničke i modne sadržaje 80-ih i 90-ih (i kao što smo mi prisvojili hipi revival 90-ih) od 2021/2. postaju viralni i globalno dostupni, međusobno se mešajući, prilagođavajući i brišući granice i među kulturama i među generacijama.
Tako je 2022. u tački spajanja estetskih podskupova cottage core, woodland goth, cozy witchcraft, boho i quirky eksplodirao hešteg #whimsigoth sa 25 miliona i #whimsigothic sa 43 miliona pregleda.
Zvezda je rođena. ✨
U sledećem delu ću detaljnije ispitati osobine vimzigotik estetike, materijale kojima se služi, mesta na kojima se javlja i način na koji se povezuje sa našim osećanjima.
