U prethodnom delu ovog serijala o vimzigotiku malo su me bile ponele velike ideje s kojima sam se uhvatila u ples u želji da što bolje dočaram i približim svoje uverenje o kontinuitetu univerzalnih ljudskih vrednosti kroz nama poznatu istoriju. U tom pokušaju sam se udaljila od vimzigotika kao glavne teme, iako ne neopravdano jer smatram da je bilo stvarno važno povezati sve te rasute niti u jedan saglediv snop.
Sada kad smo prošli ceo taj put, mogu da vratim fokus na pojavu koja je inicirala sva ova razmatranja. Slavni kanadski psiholog, mislilac i edukator dr Džordan Piterson često govori kako tokom masovnih predavanja koja drži na određene teme – a posebno onih koja se odvijaju serijski – i sâm dolazi do novih spoznaja i saznanja koja postaju dostupna tek u tom neposrednom iskustvu prenošenja dotad stečenog znanja, u živom aktu sintetizacije.
Daleko od drskosti da poredim sebe sa facom kao što je Piterson, hoću samo da kažem da ovo pisanje na mene ima uporediv efekat. Kada sam počela rad na ovom serijalu o vimzigotiku, imala sam mnogo prethodnog znanja, dečje ushićenje zbog poduhvata i nikakvu ideju o tome gde će me tačno on odvesti.
I dalje nisam sasvim sigurna.
Kako me je vimzigotik osvojio
Kada sam prošle godine prvi put naletela na pojam vimzigotika (a znam tačno i gde, u pitanju je bio članak na LitHub-u o kući iz filma Praktična magija), nisam ni slutila da sam možda pronašla sopstveni kôd.
Dotad sam se već bila odavno kodirala na gotik – makar po fokusu interesovanja i unutrašnjem osećaju ako ne baš po stilu i izgledu.
Traganje za identitetima je i inače neobično i teško, posebno u doba kada su oni dinamični i u množini. Nije lako pronaći identitet koji se poklapa sa unutrašnjim afinitetima ni kad je on dostupan kao gotov izbor. Čak i 90-ih kad sam ja bila klinka, prva i osnovna podela je bila slušaš li „zabavnjake“ ili „narodnjake“. Pa ako si u taboru zabavnjaka, da li je domaća ili strana, pop ili rok, hard rok ili hevi metal, grandž ili alternativa, i tako u nedogled.
Ovo se naravno nije odnosilo samo na muziku koju neko sebi pušta kod kuće na kasetofonu. Iako ti izbori nisu više imali težinu kao priklanjanje hipi ili pank pokretu u prethodnim decenijama, svakako su zauzimali širi kontekst i formirali identitet mikrozajednice kojoj ste pripadali.
Kada sam, tek u svojim kasnim dvadesetim, došla do gotika kao krunskog pojma za umetnički, estetski i kulturni identitet u koji sam osećala da se uklapam, našla sam se u pomalo nezgodnoj situaciji. Kao ponavljanje dečjih čežnji nas koji smo odrastali devedesetih, to je postojalo i bilo sasvim dostupno „tamo negde“, u velikom, dalekom svetu, dok mi ovde možemo samo izdaleka da ga gledamo. Nešto kao kad potražite film ili seriju na Amazon Prime i dobijete obaveštenje: Žao nam je, ovaj sadržaj nije dostupan u vašem regionu.
Goth subkultura kod nas je stigla tek nakon 2000. i to kao bledi odjek svog prvobitnog oblika. Muzika koja se vezuje za ovaj stil – The Cure, Bauhaus, Sisters of Mercy, Type O Negative – kod nas se čini mi se prepoznavala jednostavno kao „mračnije tonirani“ podžanrovi. Modni stil se preneo kao površna kopija i isprva je bio vezan za žanr gothic electro koji je po beogradskim studentskim klubovima bio popularan 2010-ih. Celokupan identitet je više podsećao (i još uvek podseća) na maskaradu nego na bilo šta autentično.
Drugi medijski sadržaji (filmovi, serije, publikacije, internet sadržaji), književnost i uopšte umetnički izrazi takvog karaktera nikada se nisu deklarisali kao „gotski“ – uvek smo ih identifikovali nekim opisnim odrednicama, iako je iz aviona jasno da pripadaju tom estetskom i kulturnom korpusu.
Možda baš u tome leži deo odgovora na pitanje koje sam na drugom mestu sama sebi postavila: zašto mi je bilo potrebno tako dugo da pokrenem blog o kom sam imala jasnu predstavu još pre decenije i po. Pa, zato što sam prvo morala sama da naučim kako da prepoznajem gotik oko sebe gde ga zaista ima, da ga ne upisujem gde ga nema i da onda napravim mesto za njega u kulturnom prostoru kom pripadam.
Ne baš mali i lak zadatak.
Mislim da svako od nas intuitivno i snažno zna kad „pogodi metu“. Svi mi prođemo kroz mnoge identitete tokom svog formiranja, ali svako ko u tom periodu nauči da zaista „čita“ sebe, jednom doživi onaj trenutak: Ovo je oduvek bilo ovde i biće tu do kraja mog života.
E, gotik je jedan od tih „modova“ tematizovanja stvari koje su „oduvek bile tu“, samo naravno na sebi svojstven način i sa karakterističnom estetikom koja te teme prati.
Tako distinktivan kakav jeste, nije baš zgodan za uklapanje u svakodnevni život i lični stil, osim ukoliko ne želite da izgledate kao „sicilijanska udovica“ (ovo je citat iz stvarnog života).
Zbog svega ovoga, otkriće vimzigotik estetike za mene je bilo događaj godine i momenat „ovo je oduvek bilo ovde“.
Postoje stvari koje nosimo sa sobom jako dugo dok se ne stvore uslovi da budu definisane, imenovane i prepoznate, i to je jedan od načina kako nastaju neki vidovi nematerijalne kulture.
U slučaju vimzitogika, bilo je potrebno da prođe trideset godina kako bismo ceo taj stil, pojavu ili estetiku iz devedesetih (ali i ceo taj period) mogli da pogledamo u retrospektivi i sa nostalgijom i konačno mu nadenemo naziv (više o tome u prvom tekstu iz serijala). Na kraju, to je način na koji je nastala i čitava istorijska periodizacija: malo koji pravac, pokret ili period je sâm sebe imenovao u trenutku dok je trajao. (Ima i takvih primera samosvesti i programskog delovanja, ali to nije tema za ovu priliku.)
Ali kako to da baš sada napokon imamo ime za estetiku koju smo „otkrili“ 90-ih, a koja postoji veoma dugo, mnogo duže od trideset godina?
Post-kovid zaokret ka unutra
Kao i u slučaju svih velikih istorijskih događaja, na pozadini jedne globalne nevolje kakva je bila pandemija koronavirusa odigralo se mnogo pozitivnih promena. Bezmalo kao da je pandemija izbila u trenutku kad je duhovna i kulturna kriza globalnog društva i sama stigla do tačke kulminacije.
Čak i bez zalaženja u velika ideološka pitanja – jačanje ekstremnih ideja i vrednosti i liberalno levo i konzervativno desno, previranja po akademijama, dezorijentisanost establišmenta i prazne parole namnoženih –izama – svima nama „malim ljudima“ čiji se stvarni životi odvijaju daleko od teorija i spekulacija savršeno je jasno da najvažnija kriza nije bila ni ekonomska, ni politička, ni ekološka.
Pritisci uobičajenog savremenog života koji su u deceniji pre pandemije narasli do besmisla doveli su do opšteg uverenja da je sagorevanje podrazumevano i neizbežno. Ljudi žive zatrpani obavezama, neprestano dostupni, a suštinski usamljeni. U takvim uslovima, cinizam je postao dominantni ton javnog diskursa, a ironija jedini prihvatljivi oblik samoodbrane.
Samim tim su i umetnički i medijski sadržaji sličnog karaktera postali dominantni. Još od Šreka (2001) – kog stalno pominjem kao primer jer je bio prva velika postmoderna antibajka – bioskopima, ekranima i internetom zavladali su antijunaci, moralno sivi likovi i beskrajna objašnjavanja istorije i transgeneracijske traume svakog negativca.
Priče više nisu mogle da budu jednostavne. Sve je moralo da se izvrne, ironizuje i iskarikira. Problem je u tome što za šupljim dekonstrukcijama ne ostaje doslovno ništa, a onda se cinizam podmeće kao realizam. Pri tom, sve to zvuči jako pametno i deluje sigurnije jer je neposredno prisutno. Postalo je lakše poverovati da ništa nema smisla nego poverovati u nešto uz rizik da se takođe rastoči u ništavilo.
A onda se ceo svet naglo zaustavio.
I baš kao u onim velikim pričama koje smo odbacili, svako ko je robovao poslu, zatrpavao se obavezama („jer takav je život danas“) i popunjavao praznine bukom svakodnevice, našao se oči u oči sa samim sobom. U uslovima karantina, bespomoćnosti i neizvesnosti počela je da puca ta tako skupa iluzija o pravoj vrednosti stvari.
Ono što je posebno važno jeste da se to nije dogodilo izolovano i pojedinačno, već kolektivno i globalno. Po prvi put u novijoj istoriji, svi smo istovremeno morali da se pozabavimo vlastitom unutrašnjom stvarnošću i da prevrednujemo sastavne blokove svojih života.
To je bio trenutak kada je „rad na sebi“ od usputne mantre za samopomoć postao opšti duh vremena.
(Doduše, ne bez ironije i cinizma; sećam se da sam među kovid mimovima jednom pročitala nešto u fazonu: Jao, sad kad ukinu karantin, pa kad izmile svi ovi što su tri meseca radili na sebi…)
Joga i meditacija, astrologija, tarot, magija, vođenje dnevnika, onlajn seanse psihoterapije – čak i organizovane zajedničke onlajn molitve! – sve te stvari koje su dugo smatrane sporednim i neobaveznim ličnim izborima postali su glavni kanali preživljavanja. Ljudi su počeli da se vraćaju ritualima, navikama koje unose strukturu u svaki dan i predmetima koji imaju priču i smisao.
Drugim rečima: svet se raspao spolja, pa smo morali da ga ponovo izgradimo iznutra.
I tu, u toj tihoj obnovi unutrašnjeg i ličnog prostora, u sličnim uslovima kao kada je nastao nju ejdž pokret, isplivala je ponovo estetika koja ne postavlja zahteve za savršenstvom već traži da budemo prisutni. Vimzigotik se ispoljio kao jedan od vesnika velike promene: da život ne mora stalno da bude nadrndan i ironičan. Napokon je ponovo postalo dozvoljeno da bude iskren, nežan i pomalo začaran, ali ne bez težine svesti o žrtvama kojima je ta promena plaćena – pravi memento mori za 21. vek.
Estetski zaokret
Dok se u tišini karantina preuređivao unutrašnji svet, paralelno se odvijao i jedan vidljiviji proces: estetski zamor. Nakon više od decenije kojom su dominirali „čisti prostori“, „svedeni stilovi“, skandinavski minimalizam i sterilna korporativna estetika – nastupio je trenutak prezasićenja.
Minimalizam je počeo kao oslobađanje od viškova – kako materijalnih tako i unutrašnjih. Čiste površine i smirene boje jasno su nosile poruku o potrebi za duhovnim pročišćenjem i rasterećivanjem od balasta prethodne decenije ili generacije. Kao albedo u alhemijskom procesu, to je bila pripremna faza pred preobražaj.
Ali kao i svaki trend koji se zadrži dovoljno dugo, minimalizam se pretvorio u novi oblik pritiska. Ako nemaš savršeno prazan sto, savršeno složene police i savršeno jednobojnu odeću za Instagram – osećaš se savršeno promašeno. Umesto da donese mir, ovaj trend je počeo da izaziva anksioznost. Kulminacija opsesivne vladavine bež i sive bila je sezona bebi garderobe i enterijera u bojama mokrog hleba – bezlično, isprano i potpuno nestimulativno.
Ljudi su počeli da osećaju glad za nečim što je neobuzdano i ne može da se ispegla, što je nepredvidivo i čak pomalo razorno – kao život.
Zato ne čudi što je od 2020. na internetu – nepriznatom globalnom hramu u kom smo svi na hodočašću – eksplodirala čitava lavina nostalgičnih estetskih trendova koji svi na svoj način vape za prisustvom, ličnim pečatom i ornamentikom. Dark academia, cottagecore, fairycore, grandma chic, cluttercore, witchcore – čitav bestijarij „-core“ identiteta koji na momente možda i deluju kao parodija, ali pre svega predstavljaju kolektivni pokušaj da stvari ponovo dobiju identitet.
Vintidž komadi, šare, kristali, tapiserije, karirane tkanine, rasparene šolje, lampe sa resama, ćoškovi puni knjiga – sve što je do juče bilo kič, postalo je znak otpora uniformisanosti.
Vimzigotik kao jedna od tih „estetika“ u tom mislu predstavlja antitezu sterilnosti: topao, živahan, pomalo mračan, pomalo haotičan – ali sa namerom. Vimzigotik je estetika koja govori: ovde neko stvarno živi.
Za razliku od „uvezenih identiteta“ kakav je 2000-ih bio goth kod nas, i sa druge strane osećaja kulturne nedostupnosti nečega što osećamo da rezonira sa nama, vimzigotik kao estetika eksponirana na internetu ima oslobađajući efekat jer je inkluzivna, fluidna i ne traži nikakvu propusnicu, plemensku dozvolu ni strogi kôd.
Pošto se temelji na samosvesti i prisutnosti (kao kod Junga: cilj je celovitost, a ne savršenost), vimzigotik ne izgleda kao kostim ili maska. Sklapanje vimzigotik stila podrazumeva niz proživljenih ličnih izbora, proces rekontekstualizacije u kom se motivi i predmeti ritualno preobražavaju u lični narativ, a konačni ishod je – autentičnost.
Zato vimzigotik nije tek prolazni trend ili poza. Kao i druge navedene „estetike“, on predstavlja mini mitologiju i pokušaj da se svakodnevica ponovo pretvori u priču.
Estetski pristup kao zamena za izgubljenu duhovnost
Sve ovo ne bi imalo toliku snagu da veliki institucionalni religijski sistemi nisu jednostavno zakazali u pružanju podrške savremenim ljudima. I to ne zato što su izgubili supstancu ili duhovnu istinu, već zato što su izgubili sposobnost da tu istinu prevedu na jezik koji stvarni čovek današnjice može da razume. Kao da i dalje govore dijalektom nekog davno prošlog vremena.
Ushićenje sa kojim ljudi reaguju na internet sadržaje govori dovoljno, bilo da su u pitanju video klipovi čitanja iz tarot karata, ASMR ambijenti, preuređenje prostora ili filmovi i serije koji prenesenim značenjima dovode do sličnog efekta. To zaista nije „samo estetika“, već iskreni pokušaji da se dođe do istog onog osećaja koji su nekada pružale najvažnije svetkovine – osećaja zajednice, smisla i pripadanja nečemu većem od svakog od nas.
Nekome će zvučati kao banalizacija, ali masovni događaji poput velikih koncerata, novogodišnjih žurki i maskenbala, pa čak i veliki politički protesti, pružaju ljudima upravo taj osećaj zajedničkog rituala koji te trenutke pretvara u večnost. U njima istina ima mnogo karnevalskog, ali i evropski karnevali su se pojavili kao protivteža crkvenom dogmatizmu i strogoći u pokušaju da se svetost vrati u ruke običnih ljudi.
Još jedan od razloga iz kojih se ljudi povlače iz tradicionalnih zajednica jeste to što pripadnost crkvi i veri često dolazi u paketu sa kulturnim i političkim očekivanjima. Za osobu koja je u veri bezmalo se unapred zna kako će glasati, kakve će stavove imati o sopstvenoj kulturi i istoriji, a shodno tome i o drugim kulturama, šta će misliti o važnim pitanjima i temama, kako će se umetnički izražavati, odnositi prema nauci i tako dalje. Ako ne ispunjava više od jedne stavke iz tog paketa, osoba može vrlo lako da se oseti kao uljez u rođenoj duhovnoj kući.
A pošto potrebu za transcendencijom nosimo u sebi isto kao i genetski kôd, neminovno je da se u takvim situacijama javljaju alternativni vidovi njenog zadovoljavanja.
Ako ti je neprijatno da izgovaraš molitvu, možda ćeš samo zapaliti sveću. Ako ti ne prija da to radiš u crkvi, uradićeš ga u privatnosti svog doma, u mraku, uz mirišljavi štapić ili tihu muziku. Ako ne znaš kome da se moliš, obratićeš se svojim mrtvima – na Zadušnice, Halovin, rođendan pokojnika ili bilo koji drugi dan u godini. Oko Nove godine ćeš ukrasiti kuću crvenim i zelenim, gledati ljubavne filmove sa Hallmark kanala i umesiti kolač sa posvetom.
Tako estetika koju unosimo u svoj svakodnevni život postaje most do svetosti sa kojom smo kolektivno izgubili dodir – toplinom, zajedništvom, ali i malom dozom tame.
Zašto je vimzigotik prava estetika za jesen
Samo pogledajte kroz prozor. Još prošle nedelje smo mogli da osetimo poslednje daške raskalašnog, ekstrovertnog, pomalo površnog leta – a onda je sve naglo utihnulo.
Jesen je uvek bila doba promene. U kalendarima i verovanjima starih naroda, postojala su samo dva godišnja doba: svetlo i tamno, toplo i hladno. Period između jesenje ravnodnevice i zimske kratkodnevice pripadao je nikome i svima: letnja božanstva su se već povukla, a zimska još nisu zauzela presto. Vreme između svetova, ni leto ni zima. Liminalni prostor. Alhemijska faza nigredo: raspadanje starog da bi moglo da se rodi novo.
To je takođe vreme za okupljanja, sabiranje plodova zajedničkog rada i sećanje na one koji su bili pre nas. Od Mitrovdanske trpeze do keltskog Samhaina, to je sezona žetve, ali i suočavanja sa cenom te žetve. Skupljaju se plodovi – ali i kosti. Slavi se obilje, ali se i priznaje nadolazeća tama.
U jesen, svetlost i tama su prisutni zajedno. Dani su još zlatni, ali senke su duže. Priroda ne krije svoje propadanje, naprotiv – izlaže ga u najlepšim bojama. To je jedini trenutak u godini kada smrt zaslužuje slavlje.
I čovek, ako je imalo pažljiv, ne može da ne oseti isti taj poziv iznutra. Naravno, transformacija može da se dogodi u bilo kom trenutku života, pa i više puta, ali u jesen je ona najprirodnija jer svet oko nas izgleda onako kako se osećamo iznutra. Jesen nas ne poziva da se borimo, već da se predamo promeni. Da vidimo šta smo sakupili i proberemo šta će se sačuvati u ostavi, a šta će se prepustiti smrti i vratiti u zemlju. Svaka topla šolja kafe dok napolju reže hladan vetar, svaka zapaljena sveća – u kapeli ili u bundevi – svako okupljanje bliskih ljudi oko stola postaje mali ritual zahvalnosti i pripremanja za dugu tamu koja dolazi.
Tu vimzigotik nastupa u punom izrazu, kao estetika i stav koji ume da iznese život i smrt u istoj rečenici. Sa iste grane je i jabuka koja truli u bašti i ona koja miriše iz rerne. Lampe koje daju prigušeno svetlo, tkanine koje obmotavamo oko vrata da se zaštitimo od oktobarske vlage i hladnoće, pesme koje pevušimo u prevozu dok kiša udara o stakla – sve su to materijalni odgovori na naše nematerijalne čežnje koje pojačano osećamo u ovo doba.
Zbog opšteg izumiranja, gašenja, spuštanja vibracije, jesen neminovno navodi na teme smrti i prolaznosti i priziva melanholiju. Ali to je plodna i refleksivna melanholija koja nas iznutra priprema da dočekamo naredni ciklus sa još većim potencijalom. Zato vimzigotik nije depresivan (za razliku od „čistog“ gotika koji to ume da bude) jer prihvata negativne i tamne aspekte kao sastavni deo života.
Kao i jesen, vimzigotik je balans između mračnog i nežnog. Toplina plamena, i senka iza njega. Malo ironije, ali više nežnosti. Nije sve pastelno, razdragano i sjajno, ali nećemo zato odustati od lepote.
Vimzigotik je savršena jesenja liturgija za one koji nemaju hram.
Kako onda živimo vimzigotik u jesen?
Većina nas – ili čak svi – već oplemenjujemo svoje i živote svojih bližnjih svakodnevnim malim ritualima posvećivanja, bili toga svesni ili ne. Ono simboličko obitava u čoveku mnogo dublje nego što su to pripadnost kulturi i tradiciji, veri, pa čak i jeziku, a nekmoli svesni lični izbori. U izvesnom smislu, svaka kuća i stan, svaki prostor u kom ljudi obavljaju aktivnosti svojih života, okupljaju se oko trpeze, odlaze na počinak, ispraćaju se i dočekuju – u nekom trenutku dnevne rutine postaje hram.
Svaki put kada neko izvadi najlepši stolnjak ili servis, spremi obrok sa posebnim povodom, istušira se i sredi sa pažnjom većom nego inače ili natera sve ukućane da obuku čiste pidžame zato što je stavljena oprana posteljina – u život se unese malo magije, vere, umetnosti ili estetike, kako god to imenovali.
U pitanju su iste stvari koje sačinjavaju život iz dana u dan, i koje danas smatramo sitnicama, zaboravljajući da su i pojedini veliki rituali izrasli iz malih stvari koje su ljudi tokom duge istorije iz različitih razloga izdvajali kao pogodne za posvećenje.
Dok neke rituale obavljamo jer su deo tradicije, a druge gotovo mahinalno jer se spolja ne razlikuju od rutinskih postupaka, oni vremenom blede i gube dublje značenje.
Vimzigotik kao pogled na život između ostalog pruža način da se svim tim sitnim i ličnim ritualima vrati smisao, a najbolje je to što pritom ne postavlja nikakve zahteve. Nije neophodno da čitate rune, iscrtavate natalne karte niti da obavljate bilo kakvu strogo određenu praksu. Ne mora da se kosi sa uverenjima, ličnim ukusom, verom ni pripadnošću bilo kojoj grupi ili organizaciji. Ako vam ne prija da ga nosite na sebi kao modni stil ili niste u prilici da ukrasite svoj prostor u toj estetici, i dalje imate na raspolaganju sitne personalizacije. Ili ga možete samo gajiti iznutra.
Izdvojte makar desetak minuta tokom jutarnjih priprema da se sklonite u neki svoj ćošak (bilo da je to kupatilo, toaletni stočić, ispred ormana ili gde god se osećate najugodnije); ponesite kafu ili šta već pijuckate ujutro i posvetite pažnju sklapanju kombinacije za taj dan. Nije važno da li se sređujete kao za bal ili birate kežual odeću – izaberite svaki komad sa razlogom. Našminkajte se, uredite kosu, izaberite nakit i parfem, kao da od svake te stvari zavisi kakav će vam biti dan – jer onda i jeste tako.
Uveče spremite slatkiše, grickalice, čaj, piće; dohvatite ćebence i ušuškajte se sa voljenima – decom, partnerom, mačkom ili plišanom igračkom – i pustite neki veštičji film, cozy mystery seriju, Hallmark limunadu ili ASMR video sa ambijentalnom muzikom, i uživajte kao da vam je neko dao taj zadatak.
Ako ste promenili posteljine, pred spavanje se ritualno istuširajte, namažite telo bilo kojim losionom kao da je u pitanju najdragoceniji balsam na svetu, upalite sveće ili lampice, mirišljave štapiće ili ugodite sebi kako vam odgovara, obucite sve čisto i uronite u svežinu i udobnost svog kreveta. Zastanite na trenutak i dopustite sebi ushićenje što imate to mesto, najbezbednije mesto na svetu. Bacite pogled kroz prozor, u mrak, i doživite na sekund kako će prizor odatle izgledati ujutro kad ga ponovo obasja sunce.
Uveče kada izlazite – u šetnju sa psom, ludi provod, samo do kontejnera ili da protegnete noge po svom dvorištu – stanite i pronađite mesec. On vam se već smeši – osmehnite se i vi njemu. Pustite da vas obuzme osećaj numinoznog, netelesno prijatan i pomalo zastrašujuć, i pomislite na nebrojene ljude, žene i decu koji su hiljadama godina pre vas isto tako gledali u mesec, tražeći odgovore, usklađujući svoj ciklus sa njim, stapajući se sa svetom u srebrnom sjaju.
Zapišite san koji vas je pomerio iz ležišta. Koliko god da je kratak, iscepkan, bizaran, zapišite ono čega se sećate. Proživite ga ponovo u budnom stanju ako je bio strašan. Prigrlite strah – on je samo vaš, i pokušava da vam poruči nešto veoma važno. Ili upalite štapić, pustite neku meditativnu muziku, zatvorite oči i oslobodite se od uznemirenosti koju je san izazvao.
Ispraćajte voljene – na posao, putovanje, u školu, na spavanje – kao da je svaki ispraćaj onaj konačni, poslednji rastanak. Zamislite da je svaki taj trenutak ono poslednje što su dobili od vas u ovom životu i po čemu će vas zauvek pamtiti. Napravite im od svakog dana uspomenu koja će im kroz suze izmamiti osmeh.
Obiđite sitničarnice, antikvarnice, pijace i thrift radnjice u svom kraju. Potražite komade koji vam se obraćaju, izazivaju vibraciju u vama. Možda ćete pronaći svoju signature košulju ili suknju, i možda je to prošlogodišnji model iz Zare, ali je niste bili primetili u sterilnom okruženju u kom su stvari umnožene do bezličnosti. Možda ćete za siću kupiti srebrni prsten ili ogrlicu od bižuterije i nositi ih narednih deset godina kao neprocenjivo porodično nasledstvo.
Ali najvažnije od svega: radite to zato što vam se radi. Radite ga onako kako vama prija. Ne postoji pogrešan ili ispravan način, samo neka bude autentično, neka govori: ovo sam stvarno ja.
Ceo smisao vimzigotik stava – ceo smisao života izražen u bojama vimzigotika – i jeste da ne čekaš na pozivnicu za svetkovinu nego da je napraviš sam ili sama. Da dane svog života pretvoriš u praznike. Da ne odustaješ od lepote i čuda zato što nema više ko da ih obeća odozgo.
Vimzigotik ne traži da veruješ u neke određene vile, bogove ili duhove – dovoljno je verovati da to kako se osećaš svakog dana na ovom svetu ima težinu i da tvoj život, takav kakav je, zaslužuje scenu, kostim i muziku.
Ako je jesen sezona raspadanja – onda neka raspad bude dostojanstven, neka miriše na cimet, obasjan žutim lampicama i sa saundtrekom po tvom izboru.
I ako već svi moramo jednom da odemo – hajde makar da živimo kao da idemo pravo u legendu.
Jer nekome ćemo to zaista i ostati.
*
Sad obrišite suze i nastavite da živite – u bojama vimzigotika. ✨🖤
