Ovaj tekst je napisan za časopis Književna fantastika u kom je i objavljen 2023. godine. Kako slutim da čitalački domet časopisa, kao i upoznatost domaće publike sa novijim ostvarenjima gotika teži nuli, objavljujem ga i ovde – da ga vide i ovo dvoje-troje koji povremeno zabasaju u Gotsku biblioteku. 😇
Pre oko godinu dana (aprila 2022) iz štampe Vulkan izdavaštva izašao je ovaj roman intrigantnog i naizgled kontradiktornog naslova i živopisnog (mada komunikativno upitnog) dizajna, da bi evo celu godinu proveo gotovo neprimećen, među drugim knjigama živopisnog dizajna, te naposletku degradiran po knjižarama na 70% početne cene, bez ijednog autorskog teksta napisanog o njemu. Kako i zašto ovaj nagrađivani naslov[1], sa statusom bestselera Njujork tajmsa, hvaljen od ozbiljne kritike, izabran za štivo godine 2020. na platformi Goodreads – te naposletku, ako već ne na početku, sa onim što sâm među tim šarenim koricama ima da ponudi – nije privukao veću pažnju ovdašnje publike i kritike, ostaje tajna.
No, u duhu ispravljanja nepravde radije nego rešavanja misterije, pokušala bih da iznađem za publiku opravdanje – kakvo, bojim se, ne mogu ponuditi kritici – za ignorisanje ovog romana.
Baveći se već izvesno vreme u prevodilačkom, a povremeno i izdavačkom svojstvu, književnošću koja se uopšteno može okarakterisati kao „gotska“, nemam iluzija pred istorijski-tržišnom činjenicom da „žanrovska“ književnost zauzima tek jednu nišu u celokupnoj ponudi književne produkcije, naročito ako nosi još uže određenje kakvo možemo naći u ovom naslovu. Meksička gotika (ili Meksički gotik, kako je moj mozak to prevodio čitajući tekst u originalu) kao da je tim naslovom učinila sebi dvostruku medveđu uslugu kod ovdašnje publike. Pojam gotike/gotika, kao pre svega estetske kategorije iz domena likovnih umetnosti i arhitekture, tradicionalno nailazi na odziv koji teži nuli u kulturnom okruženju nedotaknutom prvobitnom gotikom u vreme njenog nastanka. A kada se takav pojam dodatno identifikuje sekundarnim kontekstom još udaljenijim od našeg istorijskog, sociološkog i jezičkog iskustva, kao što je ovde slučaj, onda zaista nije za čuđenje što je u javnosti izostala svaka reakcija. Naslov kakav je Meksička gotika predstavlja neobičan spoj i u matičnim prostorima obeju odrednica. Doduše, ona šaka ozbiljnijih proučavalaca sada bi podviknula kako je književni gotik odavno prevazišao skučeni kontekst engleskih vresišta i suštinski se redefinisao kao žanr sasvim pogodan za predstavljanje ideja svojstvenih dekonstruisanom svetu 21. veka. A na istom tragu, Meksička gotika u sebi sadrži i „meta“ momenat – metatekstualni, metažanrovski, metaistorijski, metakulturalni – čime jasno ukazuje na svesno (možda čak – proračunato) strukturiranje poruke koju želi da iskomunicira.
Sad, pošto sam u tri pasusa već stigla do ruba čitalačkog strpljenja, pokušaću da pružim odgovor na pitanje koje čujem kako vrišti „Dobro, ajde, šta je taj roman i zašto treba obratiti pažnju na njega, ako dosad već nismo?!“ Priznajem da nije lako pisati kritički o tekstu koji većina publike verovatno nije pročitala, tj. sačuvati čitaoce od spojlera, a predstaviti na argumentovan način zbog čega je ovaj roman značajan. Njegova žanrovska samoodređenost me navodi da ukratko objasnim šta uopšte znači pisati gotik danas, ali to neminovno traži žrtvu zahteva da objasnim šta je značilo pisati gotik i dosad, što u ovom trenutku nadilazi i mogućnosti i svrhu. Zato ću ovako ukratko, bez pripreme i pokrića, izneti da se u okviru onoga što nazivamo gotskom prozom vrlo rano izdvojio tzv. ženski gotik. U pitanju je podžanr koji su mahom pisale žene, za žene, sa jasnom (bezmalo programski uspostavljenom) idejom da predstave sopstveno društveno, psihološko, ali i telesno i egzistencijalno iskustvo koje je tradicionalno bilo marginalno i/ili marginalizovano u odnosu na opšteljudsko, ili možda baš vladajuće, muško iskustvo.
Da ne bismo zahvatali u teoriju (ni istoriju) dublje nego što je neophodno, recimo samo da je ovo ključ u kom ovaj roman pre svega treba čitati, i u kom je najpoželjnije tumačiti motive, postupke i trope istorijskih (i savremenih) žanrova kojima se Silvija Moreno-Garsija služi.
Mlada žena – junakinja – zarobljena u lavirintima vremešnog zamka: to je slika poznata koliko i… pa, gotik. Ali ako se vratimo dalje u prošlost, ovo je motiv kakvog se sećamo iz arhetipskih struktura bajki koje smo kao deca slušali (ili u našim generacijama češće gledali). Autorka gradi narativ veštim ukrštanjem klasične gotik postavke, u kojoj se devojka nađe bespomoćna u staroj i tuđoj kući, i racionalizovanog otklona od hijerarhijske (patrijarhalne) osnove zapadnoevropske bajke, prema kojoj princ – plemenit po nasleđu, ne nužno i ličnim kvalitetima – spasava damu u nevolji. Takav narativ po svojoj semantici i kulturološkim očekivanjima odgovara zahtevima našeg vremena, ali na način kojim ne potkopava temelje sveta kakav jeste, kakav je bio i kakav, u svoj nesavršenosti i nedostatku sluha za alternativne identitete i iskustva, mora da ostane saznatljiv i sačuvan, makar u sećanju (ako uopšte želimo da ga spasavamo).
Mada radnja romana počinje u uzavreloj atmosferi mondenog Meksiko Sitija 1950. godine, što je po sebi udaljeno od svakog gotika, Noemi Taboada – dvadesetdvogodišnja bogatašica, studentkinja istorije čije studije napušta zbog afiniteta ka antropologiji, tvrdoglava „za sve što je pogrešno“ i sviknuta da joj „muškarci ispunjavaju želje“ – deluje dovoljno savremeno da se može obraćati čitateljkama koje su joj pandan u 2023. godini. Njen položaj voljene kćeri i socialité viđene na svim većim gradskim zabavama opravdava nivo samosvesti i samopouzdanja koje joj autorka daje kao sredstvo odbrane i preživljavanja. Ali, to ne narušava uverljivost lika, jer ona je i svesno dopadljiva, znajući da je „žena koja se ljudima ne dopada kučka, a kučka ne može ništa da uradi: njoj su svi putevi zatvoreni“ (str. 58), u trenutku kad žene ne mogu čak ni da glasaju, a muškarci donose odluke u njihovo ime. Međutim, ovo je tek pozadina, platno na kojoj Moreno–Garsija iscrtava bogatu kompoziciju svoje maštovite priče.
Ukleta kuća, istorija, eugenika – ovo su samo neke od tema koje u međusobnoj prepletenosti sačinjavaju živo i pulsirajuće tkivo romana. Radnja vodi junakinju i čitaoca, spiralno i strmoglavce, do sabirne tačke u dubini tmine, gde još kuca nemrtvo srce jedne bezimene istorije, preteći i opominjući da ono što je bilo ne može da se promeni, ali može – i mora – da se pamti. Zaborav nije opasan sam po sebi, ali tajna – to je ono što je namerno skriveno, sklonjeno od pogleda i razumevanja, i od tog odsustva tka nove istorije, jednako preteće i opasne. A ova istorija ne počiva samo na jednoj tajni; dubina njenog užasa su, rečima pripovedačice „tajne u tajnama“.
Namerno navodim „pripovedačice“, i to ne (samo) zbog društveno-ideološki iskazanog zahteva za rodnom senzitizacijom jezika javnog diskursa, već stoga što je glas koji se obraća čitaocu nedvosmisleno ženski. Roman je pisan iz perspektive trećeg lica i služi se tehnikom tzv. doživljenog govora: glavna junakinja Noemi je subjekat iskaza narativne nadinstance, čiji pogled „spolja“ stvara efekat relativne distanciranosti od lika te tako sopstvenom iskazu obezbeđuje neophodnu količinu objektivnosti. Istovremeno, doživljeni govor pruža uvid u unutarnje vreme junakinje, koje po potrebi skače napred-nazad, dopunjavajući motivaciju i stepenike koji nedostaju u objektivnom vremenu. Ta pomalo monolitna narativna pozicija, iako nimalo neuobičajena, ima doduše jedan efekat koji bi neki deo kritike mogao da navede kao nedostatak, a u pitanju je relativna dvodimenzionalnost i nedovoljna razrađenost drugog ženskog lika koji figurira kao značajan deo narativa. Noemina rođaka Katalina, čija udaja u tu staru, čudnu kuću zapravo pokreće radnju romana, većim je delom prikazana posredno, kroz sećanja glavne junakinje i iz njene tačke gledišta, dok se pasaži u kojima je predstavljeno njeno stvarno prisustvo odlikuju primetno slabijim pripovednim dejstvom. U tom smislu se može prigovoriti da je, za razliku od Noemi, Katalina upotrebljena više kao fabulativno sredstvo, iako priča daje dovoljno materijala da se njena avetinjska nedelatnost opravda[2]. Da se dotaknemo opet teorije gotika iz ženske perspektive: ovaj aspekt može da se ispita na fonu dugog niza „spektralnih“ ženskih likova u dvoipovekovnoj tradiciji ovog žanra, ali posebice iz njegove „osvešćenije“ faze od sredine 20. veka naovamo[3], u kojoj se žanrovska premisa ističe upravo tom potentnom odsutnošću žene u raznim njenim ulogama i funkcijama[4]. Uostalom, kao da je i sama toga bila svesna, autorka pred kraj romana donekle ispravlja ovu nejednakost dajući svom liku priliku da se delatno iskaže; može se diskutovati da li je takav postupak nategnut pokušaj kompenzovanja – meni je i na prvo i na drugo čitanje pružio pristojnu satisfakciju. Druga tačka po kojoj bi narativna struktura data u ovom romanu mogla da se kritikuje jeste tendencija (našeg doba?) da se alternativni identiteti i neispričane istorije predstavljaju upravo kroz davanje glasa instancama koje su tradicionalno obezglašene, kroz višestruke perspektive, izmenjene ili izvrnute pozicije, ironijske otklone, pretpostavljene predistorije i tako dalje, što su sve pristupi koji se sad već naveliko prepoznaju kao načela gotik proze, ali i postkolonijalnog diskursa uopšte. Međutim, to bi ovde zaista bilo traženje dlake u jajetu.
Kao kontrapunkt, imamo i ženskog negativca Florens, koja svojom strogošću i bezosećajnom krutošću nepogrešivo uspostavlja intertekstualni most sa nepokolebljivom i prezira punom gospođom Danvers iz romana Rebeka Dafne di Morije. Osim fizičke i karakterne sličnosti, Florens deli sa gđom Danvers i ulogu (jednog od) čuvara porodične tajne. Međutim, više od puke reference, Florens ima svoje jasno mesto u narativnoj strukturi, kao jedan od likova koji svesno podnosi žrtvu toj tajni.
Intertekstualne veze Meksičke gotike ovim se ne iscrpljuju, naprotiv. Silvija Moreno-Garsija je očigledno obavila visinske pripreme pre nego što je sela da piše roman, sasvim svesna niza na koji se nadovezuje, kao i činjenice da je u veku dekonstrukcije i post-kulture neoprostivo zatirati za sobom evidentne tragove, na isti način i u istoj meri koliko je pre stotinak godina bilo neoprostivo voditi se njima (osim ako nisu u pitanju dela klasične starine čijoj se univerzalnosti povinujemo). Rezultat je tekst koji pršti od komunikacije, poput neba išaranog tragovima mlaznjaka; pa tako imamo kuću u brdima čiji opis, i spolja i iznutra, podseća na drugu takvu znamenitu kuću iz pera Širli Džekson; dopremanje zemlje za groblje iz Engleske kao u Drakuli; pitanje rase neizbežno priziva iskustvo čitanja Orkanskih visova i Džejn Ejr; motiv mesečarenja i košmara budi jezu u sećanjima na Karmilu; više motiva naravno jasno aludira na Poa, ali ih ne navodim zbog spojlera; beg kroz mračne hodnike priziva Manfreda iz Otrantskog zamka; dok u saznavanju zastrašujuće istine o ocu porodice Hauardu Dojlu i njegovim načinima ima nečega od čistog horora iz ranijih radova Dena Simonsa, a sa poniranjem u dubinu i tminu ponečega i od Lavkrafta. Ni ovde se spisak ne završava, primeri su brojni, a od njihovog pukog nabrajanja daleko je svrsishodnije primetiti da se tekst ne ugiba pod težinom silnih referenci, on doista nije samo pačvork tuđih ideja, već kao da ih nekako organski daje iz sebe, tvoreći sa njima zametno skladno jedinstvo koje proizvodi uživanje u pričanju strašne priče.
Već je pomenuto kako Meksička gotika svesno stupa u metaodnos prema istorijskom gotiku, istovremeno se oslanjajući na njega i koristeći ga kao scenu za jednu drugačiju bajku. Mimo tog odnosa, tekst takođe svesno uspostavlja i druge metanarativne veze – što ponovo nije otkrivanje tople vode u kontekstu trenutka sadašnjeg, ali svakako valja rasvetliti način na koji to radi, kako zbog njega samog, tako i u cilju izoštravanja čitalačkih prijemnika, da nam ne bi dobri tekstovi prolazili ispod radara jer nema kritike da na njih ukaže. Zanimanje Noemi Taboade za humanističke nauke omogućava uvođenje u tekst Frojdove psihoanalize, koja je i sama imala jednu od prvih primena u tumačenju antičkih mitova i Šekspirovih drama. Ona se ovde pojavljuje kao sastojak fiktivnog sveta, deo priče, ali narativ računa na naše poznavanje dejstva psihoanalitičke kritike, te nam ostavlja razbacana kroz tekst uskršnja jaja latentnog sadržaja, koja će se do kraja romana razotkriti kao nepodobna koliko i bilo koji cenzurisani sadržaj podsvesti. Oštriji kritičari bi mogli zameriti romanu što do kraja ništa ne zadržava nedorečenim, već svaku od problematičnih tema jasno imenuje i ostavlja da visi poput natpisa na vratima. Ponovo, to može da bude stvar ličnog čitalačkog afiniteta; meni nije smetalo, a u odbranu Meksičke gotike bih iznela da se pred kraj romana tematizuje i pitanje: kako se uopšte nastavljaju postojanje i život znajući šta je bilo? Odgovor je sadržan upravo u mogućnosti priče.
Na ovo se nadovezuje metanarativni odnos prema bajkama, čiji morfološki mehanizmi takođe imaju svoje mesto u telu narativa. Taj odnos je od samog početka definisan dejstvom izneverenog očekivanja, ali očekivanja koje nije iznevereno u stvarnim susretima, već samim odrastanjem, kao neizbežnim prelaskom u ono blejkijansko stanje iskustva po sebi. Ta presuda koju Noemi provlači na više mesta prisećajući se bajki koje joj je Katalina nekad pričala – i zapečativši ih sve zajedno komentarom „besmislice“ još i pre nego što granice između stvarnosti, snova i ludila počnu da se gube – upravo služi kao njena tačka oslonca i sredstvo osnaživanja koje će se pokazati kao spasonosno nakon saznanja da nikakav princ neće doći da ih izbavi.
Dotakavši se bajki, latentnog i psihoanalize, nije moguće preskočiti temu seksualnosti i ulogu koju joj autorka daje. Požuda kao mračni poriv je tema duboko ukorenjena u hrišćansku kulturu. Autorka se ovim motivom služi u obliku koji je zadobio u doba prvobitnog gotika i mračnog romantizma: dijabolična seksualna privlačnost kojom se uspostavlja moć nad nečijom voljom i razumom pripisuje se onostranom i siguran je put u propast. U literarne primere spadaju Kazotov Zaljubljeni đavo, ponovo Karmila i Drakula, lik Matilde iz ozloglašenog Monaha Metjua Luisa, a novijeg datuma su likovi vuka iz zbirke Krvava odaja Anđele Karter. U Meksičkoj gotici pristup je sličan kao u ovim predlošcima: Noemi na javi primećuje da je Verdžil, njen zet, veoma privlačan i snažan muškarac, da bi potom u snovima, za koje nije sigurna da su samo to, potpala pod uticaj njegovog seksualnog magnetizma, što dalje ima uticaja na njeno ponašanje. Moreno-Garsija ove scene ispunjava izuzetnom tenzijom, ne prešavši pritom u eksplicitnost, a to danas zaista zaslužuje aplauz.
Ovim i dalje nisam pokrila sve teme i komunikaciona čvorišta koje ovaj roman nudi. Ako se osvrnemo na druge naslove ove relativno mlade meksičko-kanadske spisateljice, ustanovićemo da gotik nije prva ni glavna odrednica kojom možemo opisati njeno stvaralaštvo. Ćerka doktora Moroa, Plišana beše noć, Bogovi žada i senke, Lepotice, Izvesne mračne stvari[5] – neki su od naslova njenih objavljenih proznih dela. Pred nama je autorka koja sa jednakom pažnjom i pripremom zahvata vrlo različite kulturno-semiotičke kontekste u koje kao u predloške polaže klicu priče i pušta je da se razvije. Ta žanrovska šarolikost nas možda ispunjava čitalačkim podozrenjem na onom nivou na kom i dalje gajimo očekivanje nasleđeno iz nekog drugog vremena da se pisci – i ljudi uopšte – identifikuju u krupnim, odelitim kategorijama, međusobno često isključivim. Ne bih se sad upuštala u lamente nad strukturom koju smo decenijama tako brižljivo rasklapali, ali možebiti da je razlog tačno to.
Bilo kako bilo, činjenica je da je Meksička gotika roman nesumnjivo vredan čitalačke (i kritičke) pažnje, iz kojeg god ugla da mu primarno priđemo. Mene je privukao pre svega kao poduhvat rekreiranja protožanrovskog prosedea u feminističkom ključu, što ga takođe tom prosedeu približava. Tekst svakako nudi dovoljno tema da se njima pozabave i oni koje zanima čisti „muški“ horor, dat iz pera i perspektive žene, što u današnje vreme nije sasvim neviđeno, ali i dalje ima ukus novine. Način na koji Moreno-Garsija u ovoj priči sprovodi dekolonizaciju rodnog Meksika, kao jednog od međuprostora i mesta sudara kultura, još jedna je pobodena zastavica i označava tačku na kojoj kritika može da se zadrži. Najposle, žena i žensko jesu velika i verovatno najvažnija tema Meksičke gotike, tema koja prožima sve nivoe ove priče i svih njenih rukavaca. Bezbedno daleko od aktivističkog radikalizma i lišeno agresije, pa i one pasivne, prema svetu koji nije ženski, Silvija Moreno-Garsija plete narativ koji ljušti i odbacuje sloj po sloj okoštalih konstrukta svih naših kultura. Ispod svih tih slojeva leži zarobljena žrtva u vidu žene, a žensko ako je žrtva postaje propast – i to ne samo sopstvena, već propast čitavog sistema koji na toj žrtvi počiva.
Pročitajte Meksičku gotiku.
Beograd, april 2023.
[1] Roman Meksička gotika osvojio je 2021. godine Britansku nagradu za fantastiku „Ogast Derlet“ za najbolji horor roman, nagradu „Lokus“ takođe za horor roman i nagradu „Aurora“, kao i nominacije za prestižne nagrade „Nebula“, „Bram Stoker“, Svetsku nagradu za fantastiku i nagradu „Širli Džekson“ za istu godinu.
[2] Nedelatnost ženskih likova je nešto što se i inače spočitava gotik romanima „muškog“ tipa, uključujući paradoksalno i roman Frankenštajn koji je napisala – žena. No, pažljivije ispitivanje bi pokazalo (i pokazaće) da nije sve tako kako se na prvi pogled čini.
[3] Ovim se temeljno bave radovi iz zbornika Women and the Gothic, izdanja Edinburgh University Press iz 2016. godine, a najistaknutije esej „Spectral Femininity“ („Avetinjsko žensko“, prevod moj) autorke Rebeke Manford. Ovaj naslov inače pripada čitavoj seriji zbornika koje Edinburgh UP objavljuje negde od početka druge decenije ovog veka, i jedini je slučaj za koji ja znam tako ozbiljnog teorijsko-kritičkog bavljenja gotikom u svim njegovim pojavnim oblicima.
[4] Upadljivo je u ovom romanu i odsustvo lika majke, koja se pominje samo u jednom pasusu, a i to letimice, bez imalo supstance. Na tom primeru se takođe jasno vidi svesno ukrštanje sa jedne strane izmeštanja, udaljavanja ili izolovanja ženskog (po sebi) što je svojstveno gotik prozi, a sa druge inicijalnog odsustva lika majke koje je suštinski važan pokretač radnje u tradicionalnoj strukturi bajke.
[5] Prevodi su moji, navedeni radi prohodnosti kroz tekst. U originalu naslovi ovih romana glase, redosledom kojim su navedeni u tekstu: The Daughter of Doctor Moreau (2022), Velvet Was the Night (2021), Gods of Jade and Shadow (2019), The Beautiful Ones (2017), Certain Dark Things (2016).
