O Meksičkoj gotici sam pisala za Književnu fantastiku (br. 9, 2023) pre tri godine, naivno smatrajući da će to biti dovoljno da se desi išta – nije se desilo. Zato evo nas opet kod naslova koji se u međuvremenu na mrežama ubajatio (objavljen je još 2020), a na svetskoj sceni zauzeo zasluženo mesto među modernim klasicima žanra.
Dakle, stanje je sledeće: Silvija Moreno-Garsija, sad već naširoko poznata meksičko-kanadska autorka, 2020. godine objavljuje Meksičku gotiku kao svoj šesti po redu roman (dosad je objavila jedanaest, dvanaesti izlazi baš ovih dana, u julu 2026). Naslov momentalno privlači pažnju, publika na Goodreadsu mu dodeljuje nagradu Reader’s Choice, osvaja Locus i British Fantasy Award, u užem je izboru za Bram Stoker, Nebulu i Shirly Jackson, dobija status New York Times bestselera – što je još i najmanje bitno – svi ga hvale naveliko. U roku od godinu i po dana, Meksička gotika je na svim listama à la novi horor, južnjački gotik, regionalni gotik, ženski gotik horor, a sa umnožavanjem Instagram estetika, dobijamo i fungi gotik, botanički gotik i tako dalje.
Bez zezanja, iako su žiriji globalnih književnih nagrada prepoznali da je u pitanju naslov vredan pažnje, prava magija se zapravo odigrala na društvenim mrežama. Sa uvođenjem karantina zbog epidemije koronavirusa u martu 2020, TikTok i njegov algoritam zasnovan na interesovanju omogućavaju da hešteg #BookTok eksplodira i u naredne dve godine postane globalni izdavački pogon. Iako je postojao godinama pre toga, Bookstagram se svodio na lepe slike knjiga uz šolju kafe. BookTok u tu statičnu vizuelnu estetiku uvodi emociju i performans video formata ljudi koji plaču, vrište i dramatično prepričavaju radnje knjiga. To je često bivalo iritantno i preterano, ali donosilo je živu, autentičnu emociju, proživljeno učešće u fiktivnom svetu knjige, iskustvo koje su ljudi počeli neposredno da razmenjuju. Tako se razvio trend zajedničkog čitanja, buddy reads, koji je potom pokrenuo revitalizaciju nekadašnjih književnih klubova, i dodatno umanjio potrebu za dosadnim klasičnim tribinama i književnim večerima.
U tom i takvom trenutku, izlazak Meksičke gotike u junu 2020. sa estetikom „klaustrofobične kuće iz koje nema izlaza“ i temom „spora gljiva koje kontrolišu um i šire se kao zaraza“ pao je kao nabubrelo seme u fino usitnjenu i pođubrenu zemlju. Meksička gotika bi najverovatnije pronašla svoju publiku i da nije bilo te tako zgodne tematske podudarnosti sa kolektivnom psihom trenutka, ali okolnosti su svakako odigrale ulogu.
Nova zajednica čitalaca i globalni hajp koji je počeo munjevito da se formira oko zanimljivijih naslova pokazali su sposobnost da efikasno zaobiđu tradicionalnu književnu kritiku i nateraju izdavače da menjaju marketinške strategije. Odlukama žirija naravno i dalje upravljaju prevashodno estetski kriterijumi (ili se makar nadamo da je tako), ali vox populi je faktor koji određuje šta se čita i prodaje – kao što je vazda u istoriji i bilo.
U međuvremenu na brdovitom Balkanu…
Kod nas sve stiže sa izvesnim zakašnjenjem, a ako padne na nepripremljeno tle kad napokon stigne, i ne može da poraste drugačije nego kržljavo.
O izdavaštvu znam ponešto, umočila sam ruke u taj kazan, doduše ne preduboko da bih imala onaj pravi pogled iznutra, već se stalno krećem po njegovom obodu i bacam letimične poglede pa koliko uspem da vidim. Kao i u mnogim drugim stvarima iz spektra mog obrazovanja (opšta odnosno komparativna književnost) i profesionalne karijere (prevodilac u lokalizaciji), i u ovome sam samouka jer nema baš nekog priručnika ni kursa o tome kako se postaje izdavač, ili kritičar, ili urednik. To sam sve radila i radim po principu try & error – sa naglaskom na error.
Međutim, kako me priroda obdarila sposobnošću da mudro ćutim i posmatram iz prikrajka, poslednjih nekoliko godina sam, uz redovan posao i obaveze, intenzivno radila baš to.
Tako sam recimo primetila nekoliko vrlo simptomatičnih stvari. Prva je ta da po našim bibliotekama, pa ni bogato i raskošno opremljenim knjižarama, gotik i horor uopšte ne postoje kao zasebni žanrovi. Sva ta, kako se danas popularno kaže spekulativna proza, odnosno proza sa elementima kakvi ne postoje u objektivnoj, fizičkoj stvarnosti (psihološka, duhovna i emocionalna stvarnost se izgleda ne računaju), iliti za čitaoce upućenije u teorijske pojmove – nemimetička proza – potpada pod zajednički kišobran fantastika pa se ti sad tu snađi.
Zanimljivo je takođe da latinoamerički magijski realizam ne spada u ovu grupu. Da li je to zato što sadrži tu tešku, uverljivu istorijsku i žanrovsku odrednicu ili što se vezuje za najveća imena tog žanra poput drugova Markesa i Borhesa pa mu se bezuslovno pripisuje status umetničke književnosti – ne bih znala.
Druga značajka mojih zapažanja odnosi se na misteriozne puteve našeg izdavaštva. Ne očekujem, niti bi iko pri zdravoj pameti očekivao da mala zemlja poput naše može da usvaja principe svetskih izdavačkih giganata koji računaju sa desetinama hiljada tiraža u proseku. Razvijeni sistem agenture, book deals koji podrazumevaju avansne iznose za autore i jasno definisane procedure nešto su o čemu mi možemo samo da sanjamo.
Međutim, postoje aspekti izdavačkog pogona koji bi i kod nas uz izvesno prilagođavanje mogli da funkcionišu, posebno kad je u pitanju praćenje svetskih izdavačkih i čitalačkih trendova.
Kako se radi bivanje u toku
Valjda je jasno da „praćenje“ u ovom smislu i kontekstu ne može da bude puko prepisivanje konkretnih popularnih i traženih naslova i autora uz garanciju da će ih naše tržište prihvatiti sa jednakim interesovanjem i spremnošću za kupovinu. U izdavaštvu postoji nešto što se zove skauting i vrlo je slično takozvanom lovu na talente iz sveta šoubiznisa ili sporta. Književni skaut ili izviđač je osoba ili agencija koja prati savremenu produkciju na način koji joj omogućava da sa izvesnom pouzdanošću proceni koji bi naslovi imali dobru „prođu“ na domaćem tržištu i o tome informiše izdavače sa kojima sarađuje. Najbolje je kada skaut ima jasno definisan opseg delovanja – odnosno nišu, što je sada već dovoljno prepoznatljiv termin. Primera radi, moja niša bi bila: gotik i horor književnost čiji su autori žene iz celog sveta, ali koje pišu na engleskom jeziku radi pristupačnosti globalnoj publici. Oslanjanje na ovakve skaute je jedna praksa koju bi izdavači mogli da integrišu u svoje poslovne procese jer tu ulogu mogu igrati i stručni spoljni saradnici, a ne nužno agencije (koje mi uostalom baš i nemamo).
To je ono kako bi moglo da bude.
A kako zapravo jeste: kod nas izgleda da se sav literarni skauting svodi na svetske top liste i regionalni refleks. Budući da smo tako malo tržište i da izdavaštvo kod nas generalno operiše sa malim budžetima i tiražima, izdavačima je rizično da ulaze u mašineriju lokalizacije i objavljivanja naslova za koje nemaju dovoljno specijalizovane potvrde da će imati publiku. Zato su izdavačke odluke iz regiona dobar tržišni parametar za izbor naslova sa inostrane scene, a u poslednje vreme se dovoljno validacije dobija i sa internet platformi, posebno od Bookstagram i BookTok zajednice. Pošto nemamo specijalizovane žanrovske urednike (kao ni kritičare, prevodioce, knjižare, pa ni profesore), nego su svi manje-više primorani da se bave „svaštarenjem“, nema ni dubljeg uvida u kretanja različitih i mnogobrojnih tokova savremene svetske književne produkcije.
Strah od nekošenog
I tu dolazimo do „slučaja“ Meksičke gotike, ali i nekoliko drugih naslova koji su poslednjih godina iz navedenih razloga slično prošli kod naše publike.
Prava za Meksičku gotiku kod nas je otkupio Vulkan, nedugo nakon što je knjiga objavljena u Hrvatskoj – a to sve znam jer sam se i sama raspitivala o pravima nakon što me je roman ostavio pod veoma snažnim i pozitivnim utiscima. Knjiga je dobila izvanredan prevod – koristim svaku priliku da hvalim kolege prevodioce, u ovom slučaju dosledno izvrsnu Branislavu Maoduš – ali način na koji je predstavljena publici potpuno je promašen.
Knjiga je ušla na naše tržište kao „bestseler Njujork tajmsa“ i „BookTok senzacija“ – što samo po sebi nema baš nikakvo značenje. Opis knjige na sajtovima izdavača i prodavaca svodio se na prevedene strane blurbove, a ni godinu dana nakon njenog objavljivanja nigde se nije pojavio nijedan jedini autorski tekst – prikaz, kritika, analiza – koji bi pomogli publici da razume o čemu je reč (postoji jedna vest iz tog perioda sa najavom romana na sajtu jedne medijske kuće, ali tekst je potpuno generički). Kako naše književno tržište ne prepoznaje ni horor kao zasebnu kategoriju, naravno da vlada blaženo neznanje i potpuno odsustvo svesti o nišnom podžanru koji se zove ženski postkolonijalni gotik. Istina je da bi za promovisanje knjige za tako uzanu i malobrojnu ciljnu publiku bilo neophodno da za početak imamo prepoznavanje širih kategorija: horor → gotik → ženski gotik → savremeni podžanrovi i regionalni varijeteti. Ali hej, ni Rim nije podignut za dan, ali neko je nekad morao da postavi prvi kamen.
Ovako je u nedostatku elementarno pripremljenog terena roman spakovan na „bezbednu“ policu TRILER/MISTERIJA sa etiketom BookTok hita i koricama koje obećavaju lagano štivo za baškarenje na plaži sa hladnim koktelom u drugoj ruci.
Cena konformizma i politike „nula rizika“
Rezultat je – očekivan za neke od nas – da je knjiga totalno flopnula kod publike, a da je izdavač i nju i celo joj seme i pleme izgleda obeležio kao „no-no“ zonu jer žali bože para za objavljivanje, u roku od nekoliko meseci je već bila na 30% popusta ne bi li je iko uzeo u ruke. (Istini za volju, sad opet drži neku pristojnu cenu, proverila sam.)
Čitaoci koji su podlegli BookTok i Bookstagram hajpu, i pročitali je samo zato što je popularna i što se o njoj govori, bili su iznenađeni, zbunjeni, pa i zgroženi kad su umesto detektivske intrigice sa nesrećnom devojkom u središtu naleteli na visceralni horor, incest i eugeniku okupane tropskim znojem. Među utiscima čitalaca na društvenim mrežama ponavljaju se komentari poput „šokantni detalji koji nisu za moj ukus“, „knjiga je više bolesna nego jeziva i strašna“, „da nije bilo hajpa, nikad je ne bih uzela u ruke“ i tome slično, što sve ide u prilog zaključku da je komunikacija domaćih izdavača i distributera sa publikom potpuno promašena. Doduše, onaj jedan tekst iz domaćih medija i pregršt stranih prikaza i utisaka obiluju tačnim odrednicama tipa „zavodljiv horor inspirisan gotskim klasicima“ i „novi feministički gotik nalik na Rebeku“, ali kod široke domaće publike kojoj se izdavač obratio, nenaučenoj na žanrovske osobenosti, ovo je imalo efekat teksta na stranom jeziku: prepoznajem poneku reč, ali ne razumem značenje teksta.
Sa druge strane, prava publika za Meksičku gotiku, koja iako ne masovna i te kako postoji i čeka da joj se neko obrati, iz istih razloga je ovaj roman otpisala i elegantno zaobišla smestivši ga u kategoriju letnjih hitova. Čitaoci Orfelinovih izdanja, redovni posetioci Art-anima festivala fantastične književnosti i svi ostali introverti koji ne vole da se ističu ali žude za sočnim strašnim pričama, mračnom atmosferom, antropologijom i postkolonijalnim osvrtom, ovu knjigu i ne vide jer ih odbija živopisna korica i etiketa „hit trilera“.
Druge žrtve promašenog pristupa
Meksička gotika nažalost nije jedini primer neadekvatnog plasmana u našem izdavaštvu. Još jedan naslov za čija sam se prava za objavljivanje u Srbiji raspitivala, pa saznala da ih je dobila Laguna, jeste Poslednja kuća u ulici (The Last House on Needless Street) engleske autorke Katrione Vord. Ovaj roman je na našem tržištu prošao za nijansu bolje, delom zato što zahvata šire u žanrovskom smislu pa mu je lakše pronaći publiku, a delom i zato što je književni postupak autorke toliko osoben da sa pravom nadilazi rigidnu žanrovsku pripadnost.
Pitanje je da li bi ovaj roman dobio srpsko izdanje da se godinu dana ranije nije pojavio hrvatski prevod – i sad već uočavamo obrazac. Ponavlja se scenario iz slučaja Silvije Moreno-Garsija: roman koji u svojoj srži redefiniše savremenu gotsku psihološku stravu, baveći se izolacijom i najdubljim ljudskim traumama u prepoznatljivom žanrovskom ključu, plasiran je pod generičkom etiketom psihološkog trilera. Tekstova po blogovima ima više nego o Meksičkoj gotici, ali čitaoci koji su ostavljali utiske i komentare više su se bavili pogađanjem ko je počinilac karakterističnim za krimi serije i klasični whodunnit nego što su obraćali pažnju na preciznost sa kojom autorka gradi svoj savremeni gotik.
Sličnu sudbinu je doživela i Meri: buđenje užasa, debitantski roman Neta Kesidija, jednog od trenutno najtraženijih pisaca horora čiji naslovi redovno dospevaju na liste berstselera. Iznenađujuće postojanje ovog romana na srpskom jeziku može da se objasni samo kao hazarderska egzibicija izdavačke kuće Stela, koja je nekako izgleda nanjušila da je ovaj naslov hot take, ali očigledno nije znala šta će sa njim. Stela je specifičan izdavač koji često ume da ubode neverovatne naslove pre velikih igrača, ali ih ponekad plasira bez adekvatne prateće kampanje, dizajnerskog senzibiliteta i uredničkog konteksta, pa u džungli izdavačke ponude završe kao igla u plastu sena.
Tako je Meri Neta Kesidija puštena u svet kao brod u maglu, bez jasne ideje o publici koju treba da pronađe. To je velika šteta i gubitak za ljubitelje horora Kingovog tipa i propuštena prilika za pridobijanje ženskog dela čitalaštva. Kada muškarac pisac horora sa istančanim senzibilitetom za savremene problematike objavi roman čiji je centralni lik žena na pragu menopauze, a onda Stiven King lično na sva usta hvali taj roman – to nije samo znak da se obrati pažnja nego bukvalno alarm za uzbunu.
Međutim, pošto domaća čitalačka publika od izdavača ne dobija jasnije smernice o nišnim žanrovima, a ozbiljnija književna kritika je ili akademska pa time nerelevantna za šire čitalaštvo ili nedovoljno prodorna i nevidljiva u javnom prostoru, naša književna ponuda mimo glavnih tokova izgleda kao mape Arktika s početka 19. veka – neiscrtana prostranstva prošarana usamljenim i razuđenim arhipelazima daleko od glavne kopnene mase.
I tako smo dospeli tu gde smo
A to je pomalo tužno mesto na kom nema savremene gotik književnosti.
Stvarno, kada se pogleda vrtoglavi rast gotske proze na globalnoj sceni u poslednjih nekoliko godina – tačnije, baš negde od vremena objavljivanja Meksičke gotike – i ništa manji uspon horora u filmskoj i TV produkciji, čoveku zaista dođe žao kad se osvrne oko sebe i ustanovi da stoji na peronu sa još par raštrkanih putnika dok svud okolo jurcaju vozovi.
Strani blogovi, časopisi, podkasti i mnogi drugi medijski oblici pršte od bezbrojnih priča, trendova, analiza i ozbiljnih studija gotika i horora u svim formatima i kategorijama. O gotiku se u akademskim izvorima toliko piše da je količina materijala na dobrom putu da izbriše istorijske predrasude prema ovom žanru u ozbiljnoj kritici. Čak se i kod nas tu i tamo povampiruju imena poput Milovana Vidakovića u radovima ljubitelja horora, kojih je među akademskim autorima po prirodi stvari i na sreću sve više.
Nema sumnje da će taj voz stići i u našu stanicu, i nije čudo što se na njega dugo čeka: gotik i horor u našoj percepciji potiču iz zapadnog sveta pa je otpor veliki, a od svih društvenih promena kultura je najsporija.
Ali jeste malo žalosno i teško gledati te propuštene prilike da se i komercijalno i kulturno monetizuje (u neružnom smislu) na nečemu što sad već očigledno nije samo prolazni trend. Gotik i horor se redefinišu u odnosu na svoje istorijske i tradicionalne oblike kako bi se prilagodili prilikama savremenog života, a ovo naše razdoblje pokazalo se kao veoma pogodno za izražavanje jezikom tih žanrova.
Jedan od izazova tog našeg doba jeste i prevazilaženje straha od propuštenih prilika. Količina jungovskih studija koje sam pročitala štiti me od prečestog upadanja u zamku FOMO sindroma. Zato ovaj pregled stanja nije beskorisni lament nad tužnom sudbinom srpskog izdavaštva. Kao što rekoh: palata se gradi kamen po kamen, ali mora negde da se počne.
Evo mog kamena: tekst o Meksičkoj gotici koji sam pisala pre tri godine za Književnu fantastiku, sada dostupan ovde na blogu. Namere i nastojanja sa kojima ga danas objavljujem ovde ista su kao pre tri godine, ali sada imam više znanja i mnogo bolji uvid u stanje na globalnoj sceni.
Želim da ih podelim sa vama – ne zato što tražim saučesnike u uvrnutom uživanju u strahu i krvi (kako mnogi to doživljavaju) nego zato što iskreno verujem da se gotik istančanim jezikom obraća dubinama naše psihe i duše i pokazuje nam put da još bolje upoznamo sebe.
🖤
