Iako sam po mnogo čemu više tip za klasiku, istoriju i starinske načine, moram priznati da sa zavidnim stepenom osvešćenosti cenim ovo doba u kom živimo. Imam toliko godina da još držim u živom sećanju muke koje su pratile svaku vrstu istraživanja i pisanja na neku smislenu temu. Kad malo bolje razmislim, pitam se kako su ljudi uopšte imali samopouzdanja da pišu blogove o koječemu pre nego što su im pod prstima postali dostupni baš svi relevantni izvori za proveru činjenica i reference.
Kako bilo, navikli smo se i normalizovali da nam je sve tu na klik u digitalnom obliku. Čak i više od toga: pre samo nekoliko godina i dalje sam morala da ulažem znatno veći trud u pronalaženje štiva koje me zanima, u mom slučaju savremene gotske proze. Danas mi ti naslovi, zahvaljujući pre svega društvenim mrežama, praktično sami padaju u ruke.
Jedan od njih je debitantski roman američke spisateljice hrvatskog porekla Natali Kikić, po nazivu The Haunting of Lavender House, čije je objavljivanje najavljeno za oktobar 2026.
Ova knjiga je kod mene dobila pozitivnu ocenu i pre nego što sam imala prilike da zavirim u primerak za preliminarni prikaz. Razlog je jednostavno objašnjiv: uz izuzetak romana She Made Herself a Monster bugarske spisateljice Ane Kovačeve iz februara 2026, ovo je jedini meni poznat ženski gotik novog globalnog talasa (od 2020) čija se radnja odvija na Balkanu i zasnovana je na specifično južnoslovenskom folkloru.
Kuća Lavanda
„Sve što je Petra nasledila bile su priče o gubitku.“ Nakon smrti majke, jedine porodice koju je imala, usamljena marketing dizajnerka Petra iz San Franciska odlazi na izolovano hrvatsko ostrvo u posetu baki za koju je verovala da je davno mrtva. U očajničkoj čežnji za bliskošću i pripadanjem, Petra je spremna da spusti odbranu na koju ju je naučio život bez korena, ali predački dom i malena ostrvska zajednica kriju mnogo veće tajne nego što je mogla da zamisli. Suncem okupani Jadran, crkveno zvono, miris sveže ribe i opojna polja lavande primamljivo su obećanje mirnog i smislenog života, ali kao i svaka vredna nagrada traže borbu i žrtvu.
Prokletstvo kuće Lavanda sadrži sve što se očekuje od punokrvnog gotika: imamo kuću, imamo prokletstvo, imamo tajnu istoriju. I naravno imamo junakinju koja polako otkriva svoju ulogu u priči.
Iz različitih perspektiva – od kojih je jedna prilično neočekivana – autorka pažljivo i lagano ugrađuje delove priče kao kamenove u suhozid kojim je opasano fiktivno hrvatsko ostrvce Tolba. Jezik i opisi su raskošni i čulni kao sunčeva svetlost razlivena po površini mora, a pesma cvrčaka i huk maestrala otimaju se sa stranica. Hrvatske reči i izrazi raspršeni kao kamenčići po engleskom tekstu odzvanjaju prepoznavanjem i pružaju ovdašnjem čitaocu redak užitak i osećanje povezanosti i učešća.
Savremena tradicija ženskog gotika koju su definisali romani Silvije Moreno-Garsije i Izabel Kanjas (Lavanda se u opisima poredi sa Hacijendom) dobro zna da vedro letnje sunce takođe baca dugačke senke. Natali Kikić gradi gotsku jezu od materijala specifičnih za ostrvo: od tamne vode male morske uvale, mraka koji zjapi iz otvora poljske bunje, u hodnicima kuće pod teretom prošlosti. Morski pejzaž je idiličan samo na slici; u stvarnosti romana mirni, isti dani čine da vreme stoji i pojačavaju osećaj izolacije i nemoći. Lavanda kao simbol lekovitosti i bogatstva kuće, unutar nje guši i postaje opipljiv pritisak istorije izgrađene na lažima.
Prećutana istorija uvek nađe način da se ispriča, a najčešće ide ruku podruku sa folklorom. U senci zvonika crkve narodno verovanje u uroke, prokletstva i predačke dugove živo je i vitalno kao u stara vremena. Junakinja se suočava sa mogućnošću da je sa velelepnom mada oronulom kućom nasledila i kletvu koja generacijama proganja njenu porodicu u vidu more. Autorka koristi ovaj folklorni motiv za rasvetljavanje mračnog nasleđa balkanskih žena. Mada Balkan nije jedino podneblje na kom su žene kroz istoriju prolazile kao po trnju, narodno predanje se ovde zadržalo dovoljno dugo da na primeru pokaže kako su sistemi kontrole društvene moći mitologizovani i kulturno oblikovani u moralno prihvatljiv narativ.
Kroz dva pripovedna i vremenska toka pred čitaocem se otkriva sudbina dveju žena primoranih da se bore za svoje mesto u zajednici. Kao da takva borba nije teška sama po sebi, protivnici nisu samo ljudi od krvi i mesa, već nešto mnogo strašnije – duhovi prošlosti okovani u predstavama narodnog verovanja.
Da li to konačno dobijamo balkanski gotik?
Već sam više puta ovo pominjala kojekude na blogu, ali ne mogu dovoljno da naglasim: književni gotik, zajedno sa hororom, trenutno živi svoje najbolje trenutke. U istoriji ovog, kako neko neimenovan jednom reče „najdugotrajnijeg proznog žanra“, bilo je uspona i padova, perioda pojačane potražnje i dubokog ignorisanja. Međutim, eksplozija koja se događa poslednjih nekoliko godina u uslovima globalnog tržišta, sveopšte povezanosti i tehnoloških mogućnosti deluje kao ostvarenje dečjih snova za sve nas ljubitelje mračnije, neglazirane umetnosti.
Hiperprodukcija, masovnost i ostale osobine savremenog trenutka koje se uglavnom shvataju kao negativne zapravo pružaju mnogobrojne prednosti nišnim žanrovima i podgrupama čitalačke i uopšte konzumerske publike. „Demonopolizacijom“ tržišta, kao i u drugim oblastima osim umetnosti, i gotik se demonopolizovao i prerastao u spektar tema, i to tako da je struktura žanra ostala netaknuta. Iako i dalje ima potpuno prepoznatljivu atmosferu, smisao i estetiku, gotik više nije dominantno vezan za nasleđe anglofonog sveta. U dvadeset prvom veku progovorio je drugim jezicima i osvojio brojna nova geografska i kulturna područja.
Iako može zvučati kao površno komercijalno preterivanje, zaista smatram bogatstvom to što pored ženskog, viktorijanskog i južnjačkog imamo i meksički gotik (Moreno–Garsija, Kanjas), botanički gotik (Johana van Vin), rezervatski gotik (Stiven Grejem Džouns), obalski gotik (Katriona Vord), veštičji gotik (K. Dž. Kuk), azijski gotik (Jangze Ču) i još mnoge druge varijetete. A sada smo izgleda dobili i balkanski gotik.
Pritom, ovim ne želim da kažem kako naša književnost ne poznaje gotik i kako je ovo prvi put da neko sa našeg podneblja objavljuje roman koji po svim merilima pripada tom žanru. Nisam dublje upoznata sa književnim istorijama regiona, ali iz istorije srpske književnosti mogu iz rukava da izvučem makar nekoliko primera gotika. Među njima su najistaknutije priče Momčila Nastasijevića „Priča o nedozvanoj gospođi o gladnom putniku“ i „Zapis o darovima moje rođake Marije“, neki raniji naslovi koji su bili pod uticajem istorijskog gotika, poput „Velimira i Bosiljke“ Milovana Vidakovića, i naravno znameniti vampir Sava Savanović iz priče Milovana Glišića „Posle devedeset godina“ (mada se ta priča češće ubraja u horor, ali da ne idemo sad u sitna crevca). Među savremenim piscima takođe postoji pregršt naslova koji mogu pripadati gotiku mada se najčešće ne deklarišu i ne predstavljaju tako. I time stižemo do središta ove teme.
Čak i kada se pojave naslovi koji se književno oslanjaju na gotik ili usvajaju neke njegove važne odlike, na domaćem tržištu i u recepciji javnosti tradicionalno ne nose tu oznaku. Ovo sam takođe već pominjala i reći ću ponovo: naše biblioteke i knjižare ne poznaju horor i gotik kao žanrove. U bibliotečkim i onlajn katalozima njihove oznake postoje, ali knjige koje pripadaju hororu i gotiku na policama su razvržene među fantastikom, svrstane u nacionalne književnosti ili smeštene po istorijskoj periodizaciji. Dok se po svetu uveliko otvaraju žanrovski specijalizovane knjižare, naši čitaoci ljubitelji gotika i horora moraju da posećuju knjižare i biblioteke sa opsežnim predznanjem i jasnom predstavom o tome šta traže. To ne može baš da se smatra „ponudom“.
Pritom, književna horor produkcija na srpskom jeziku takođe proživljava najbolje godine. Orfelinova edicija Poetika strave sa svojim istorijskim izborom samo je najvidljiviji deo te scene. Svake godine objavi se makar nekoliko proznih naslova, što romana što zbirki, kao i nezavisnih zbornika priča više autora. Donekle očekivano, ovom književnom strujom uglavnom dominiraju muški pisci, što ne znači da su ženama ta vrata zatvorena, mada njihovo odsustvo iz ovih krugova jeste donekle upadljivo.
Izostanak postojanog toka gotik i horor književnosti na našim prostorima, odnosno njenog prisustva u javnom narativu o književnosti, sada nas zatiče u stanju obeskorenjenosti. Ako bi se neko latio – ili radije latila – pisanja romana u gotik ključu, ne bi imala jasnu domaću književnu tradiciju na koju može da se osloni. Ali zato ima na raspolaganju čitav savremeni međunarodni – mahom ženski – gotik da joj pruži smernice.
I upravo to je uradila Natali Kikić sa Prokletstvom kuće Lavanda.
Pre nego što počnem da dobijam komentare kako nije dobar primer jer i nije u pitanju srpska nego hrvatska spisateljica, te nije ni toliko hrvatska nego američka jer je žena rođena i odrasla u SAD, te ne mora nas niko da uči kako se piše o balkanskom folkloru i tako dalje, hajde samo da se smirimo svi i sagledamo ovo iz konstruktivne perspektive.
Kao što sam navela na početku teksta, Prokletstvo kuće Lavanda je prvi roman u žanru globalnog ženskog gotika čija se radnja odvija na prostorima bivše Jugoslavije i kao glavnu temu koristi moru, jedno od najpoznatijih bića balkanskog folklora. Drugo, njen pristup je iz globalne perspektive vrlo zanimljiv i autentičan jer ne zapada u „kulturnu aproprijaciju“ (gotik je po svojoj osnovnoj nameri od toga najčešće zaštićen) već potiče od osobe jasnog porekla, ali globalnog kulturnog iskustva. Natali Kikić je studirala slovenske jezike i književnost, ali je rodnu Hrvatsku posetila tek sa dvadeset godina. To je postavlja u poziciju pozitivne, ali oprezne zainteresovanosti, neopterećene gorčinom kojom je zemlja ovde i dalje natopljena.
Osim što gradi gotski zaplet služeći se folklornim motivima nasleđa koje je upoznavala izdaleka, autorka na topao i prijemčiv način tematizuje iskustvo obeskorenjenosti i odrastanja u dijaspori. Iako se po sopstvenoj tvrdnji ne oseća dovoljno spremnom za komunikaciju na jeziku svojih roditelja, dirljiva je radoznalost sa kojom upliće reči i izraze hrvatskog primorja u tekst pisan na engleskom. Na taj način jezik kao osnovno gradivno tkivo romana postaje gotski prostor ispunjen mrakom i nabijen tenzijom i osećajem izolacije i samoće.
Kombinacija autorkinog američkog iskustva, istraživanja istorije progona veštica u Hrvatskoj, koje ovo podneblje povezuje sa globalno popularnim narativom, i korišćenje motiva balkanskog folklora koji nam je zajednički, grade most između domaćeg kulturnog prostora i žanra koji može da mu ponudi adekvatan i savremen izraz.
Polica u knjižarama koja nam nedostaje
Iako nemamo direktan razlog da ovaj roman razumemo kao nešto svoje, veliki bi propust bio ne uvideti koliko je dragocen dijalog koji može da otvori.
Prokletstvo kuće Lavanda demonstrira kako naš prostor, naš folklor, istorija i prećutane porodične istorije mogu progovoriti jezikom savremenog globalnog gotika koji iz godine u godinu osvaja sve širu publiku.
Čitaoci ljubitelji mračnije intoniranih priča koje ne zalaze baš u hardkor horor uživaće u preplitanju letnje, morske razbarušenosti i pritajene jeze. Novim i neotkrivenim ljubiteljima ovo može biti ulaznica u savremeni ženski gotik zahvaljujući kulturnom prepoznavanju i umerenosti. Prokletstvo kuće Lavanda je više atmosferičan letnji gotik koji može opušteno da se čita uz šum mora nego nešto od čega ćete i sami imati noćne more.
Autori, odnosno autorke kojih nema dovoljno na našoj sceni mogu od ovog romana uhvatiti pelcer kako da pišu o istorijskoj represiji, transgeneracijskim traumama i porodičnim istorijama na moderan način i po proverenom receptu. Nije neophodno da svako ostvarenje u ovom žanru bude remek delo, ali jeste važno da se upišemo na mapu koju gotik svojim uticajem iscrtava. Stvaranjem prostora za gotik na našoj književnoj sceni niko ništa neće izgubiti, a ima nas koji ćemo time nešto dobiti.
Prokletstvo kuće Lavanda izlazi u oktobru.
Pišite mi na gotskabiblioteka@gmail.com ako budete zainteresovani za poručivanje knjige!
🖤
- Specifičnost „Jadranskog gotika“: Kako suvo mediteransko leto, sunce, so i miris lavande (koja u tradicionalnoj simbolici često nosi sponu između čišćenja, pamćenja i smrti) grade posebnu atmosferu u kojoj svetlost razotkriva umesto da sakriva.
- Južnoslovenski folklor i ženski arhetipovi: Kako autorka upavljuje domaće mitove, sujeverja i žensku liniju nasleđa u savremeni gotski obrazac.
- Dijaspora / Pogled „spolja i iznutra“: Kako autorkino poreklo unosi specifičan ugao posmatranja na Balkan — istovremeno uočen očima nekog ko poznaje koren, ali ga oblikuje za savremenu globalnu publiku.
