Ovaj blog se kuvao u meni nepojamno dugo. Zašto je bilo potrebno tako mnogo vremena da se konačno realizuje – tema je na koju bi dobar psihoterapeut mogao da napiše dobru studiju slučaja.
(I to konkretan psihoterapeut, ali se odmetnuo iz psihoterapije. Zasad.)
I dalje nisam sigurna da znam šta radim, ali sada makar imam dovoljno godina da mi bude jasno kako nikad ni u šta neću ni biti sigurnija, pa ako se već spremaš za bal – onda stavi najraskalašniju masku i otpanji muziku na maksimum.
Oduvek sam bila dobra sa rečima i svim što ima veze sa jezikom i pričama. Večito okružena knjigama, bila sam ono dete kom se druga deca ispred zgrade rugaju zato što čita knjige i preko raspusta kad je niko ne tera na to. (Majke mi.)
Kad sam se upisala na studije Komparativne književnosti (na Filološkom u Beogradu se to zove Opšta književnost i teorija književnosti), nisam to učinila sa iluzijama da ću tamo postati pisac niti da ću na bilo koji način živeti od pisanja.
Ali nisam ni odbacila želju da radim nešto sa rečima i pisanjem, kao ni potrebu da u tom veličanstvenom svetu književnosti budem nešto više od oduševljenog, pasivnog posmatrača – „školovanog čitaoca“, kako se često kaže za nas sa svetske/opšte/komparativne književnosti.
Pronašla sam se u ulozi prevodioca – i književnog i tehničkog – izgradila sam karijeru, stekla raznog poslovnog i životnog iskustva, i tako prođoše godine.
Nedavno sam odgledala neku seriju o vešticama (veštice su tema kojoj ne mogu da odolim nikad i nikako, čak ni kad je treš), i sad ta glavna junakinja, veštica, polako otkriva svoje moći i saznaje da je od detinjstva bila „spellbound“ – što znači da je njena sposobnost upravljanja magijom bila na neki način „vezana“.
E to je moja situacija sa pisanjem. Samo što je nju neko drugi vezao, a ja sam to uradila sama sebi, ima tome gotovo pune dve decenije.
Zbog čega i kako sam uopšte uspela u tome – ne znam, i nisam sigurna da me i dalje zanima da tragam za odgovorima.
U svakom slučaju – evo me ovde, već sam dovoljno vremena i drugih resursa uložila u ovo, nema nazad, pa da pokušam da dam odgovore na pitanja iz naslova.
Zašto Gotska biblioteka
Zato.
Sledeće pitanje.
Znam, znam, mnogo sam duhovita, ha ha.
Zato što otkad sam svesna da postoji aspekt života za koji ću kasnije saznati da se zove estetika i da je nekim ljudima važniji nego nekim drugim, u mojoj glavi je sve sivkasto i tajnovito, obvijeno gustom maglom, a kad se ta magla ponekad razveje mogu da se vide šiljati obrisi tornjeva dvorca, a ako se u taj dvorac zaviri (kroz vekovnom prašinom zamrljana stakla, dakako) unutra će se pod treperavim plamenovima sveća (u masivnim mesinganim svećnjacima) videti da je sve u oblicima rozeta, prelomljenih lukova u i šarama crne čipke.
(To je zimsko-prolećni set u mojoj glavi. A ima i drugi, letnje-jesenji – javite se ako vas zanima da vam ispričam.)
Sad, bez šale. Od vaskolike umetnosti koja mi je bivala predočavana od ranog detinjstva – a predočavana mi je mnogo, redovno i bez cenzure, što je ogroman courtesy mojih roditelja na kom sam im večno zahvalna – na mene je najjači utisak ostavljalo i najdublje se utiskivalo sve što može da nosi predznak mračno.
Od grčke mitologije u knjizi i na filmu, preko raznih narodnih bajki, Bartonovog Betmena sa tatom u bioskopu, opskurnijih Diznijevih uradaka poput Crnog kotla i Velikog miša detektiva, do Drakule na kog sam nabasala na dečjem odeljenju smederevske biblioteke (šta je on tamo tražio ostala je misterija) i Pekićevog Besnila, Fantoma iz opere i Vrane – to je bio moj formativni kurikulum.
Tek sam mnogo kasnije shvatila da sva ta umetnost – bilo popularna ili „ozbiljna“ – na koju sam se bez odstupanja zaletala kao leptir na sveću ima zajednički naziv, kišobran-pojam pod koji može da se podvede: gotik.
Teme kojima se bavi sva umetnost sa oznakom gotska/gotička/gotik univerzalne su, večne i često prilično duboke. Čak i kad na prvi pogled deluje da je gotski ambijent upotrebljen više kao dekor, njegovo prisustvo neposredno i intuitivno, bez potrebe za objašnjavanjem signalizira, „programira“ percepciju na određena podešavanja i otvara je za dublja značenja.
A pogled na svet koji je jednom tako „kodiran“, posle preko svega prebacuje crnu čipku.
Zašto sada
Zato što sam napokon uspela da se razvežem za pisanje. Kao u igri Kolariću paniću – sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo.
Zato što sam prošla fazu života u kojoj se grabi svim snagama i sredstvima za ono što nazivamo „osnovnim vrednostima“ – dom, porodica, ekonomska stabilnost.
I zato što je prošlo dovoljno godina pa mogu sa potpunom uverenošću da tvrdim da moja sklonost ka gotiku nije neka mladalačka faza koja služi kao stepenik u ličnom razvoju, ali se tokom tog procesa prevaziđe.
Ako put ostvarivanja celovitosti ličnosti kao što Jung kaže nije pravolinijsko putovanje već „spiralna kružna putanja“ kojom tokom života obilazimo oko svog Sopstva, onda bi bilo suludo verovati da išta što sam na tom putu ostavila za sobom neće ponovo da me dočeka, i eventualno tresne u glavu ako me nađe nespremnu.
To je dosad bio moj odnos sa gotikom kao važnim delom mog identiteta: krećući se kružnom putanjom, nekad sam mu se približavala, nekad se udaljavala, ali uvek sam oko njega orbitirala.
Sad sam dostigla master level: hvatam ga za ruke i odsad se vrtimo zajedno i u skladu.
Zašto uopšte
Zato što se gotovo niko na srpskom jeziku ne bavi gotikom kao primarnom temom, ni u javnom, popularnom prostoru ni u mraku naučnih i stručnih časopisa i istraživanja.
Slobodno me ispraviti ako sam se sad o nekoga ogrešila, ali koliko ja pratim obe navedene scene, a tome ima više od deset godina, tamo gde se pominje, gotik je neka sporedna, usputna ili dekorativna odrednica, integralni deo horora, poligon za poređenja, dopunsko sredstvo u proučavanju nečega drugog i tako dalje.
Osim kod nekolicine autora (zapravo konkretno jednog, uz mogućnost da ih sad već ima još) koji se ozbiljno bave hororom i fantastikom, pa se prirodno dotiču gotske književnosti i njenih tekovina, ona se na gotovo svim ostalim mestima svodi na puko notiranje, ili u gorem slučaju pogrešno tumačenje.
Sa druge strane, mene čisto akademska karijera zaista nikada nije zanimala, pa se ni tokom studija nisam trudila da postanem podoban kandidat za tako nešto, a trebalo mi je baš mnogo vremena da shvatim na koji način želim da se posvetim gotiku u umetnosti i sferama života u koje dopire.
Sada se pokazuje kao srećna okolnost to što se dosad nisam upuštala u oblike takvog bavljenja iz kojih bih se teško izvukla, pa imam prilično clear start poziciju, a to nije mala stvar.
Činjenica da gotik proučavam već više od deset godina u potaji i maltene bez ičijeg znanja, kao mister Hajd, dok ovamo danju gradim karijeru razdraganog tehničkog prevodioca – osim što je sama po sebi prilično gotska, dugo me je pritiskala kao mora, da bi sada počela da izgleda kao najbolji mogući scenario. Mislim da je ovaj trenutak bolji za pokretanje bloga od bilo kog prethodnog, kako za mene lično tako i u pogledu spoljnih okolnosti koje će imati uticaja na uspeh ili neuspeh ovog mog poduhvata.
Ali sada se osećam spremnije nego ikad pre da podložim kotao i bacim se na posao.
*
Pišite mi ako već imate na pameti neke teme koje mogu da se okarakterišu kao gotske, konkretna dela, autore, pojave – bilo šta što vas zanima, a o čemu nemate gde da se dodatno informišete (kao što nemate).
Takođe, kao što sam objasnila na stranici sa informacijama o Gotskoj biblioteci, ovaj blog jeste zamišljen tako da bude primarno zavijen u crnu čipku; ali putem njega želim i da doprinesem razvoju kulture čitanja uopšte, građenju odnosa prema knjizi i biblioteci, i formiranju jednog opšteg životnog stava koji na prvo mesto postavlja sve one „izgubljene vrednosti“ nad kojima svakodnevno lamentiramo daveći se i dalje u sadržajima od kojih se ne osećamo dobro.
To znači da će ovde naći mesto i mnoge stvari – dela, autori, teme – koje ne pripadaju gotskoj umetnosti ili stilu, ali su važne zbog svoje veličine, univerzalnosti i trajnog značaja (kao što su klasici).
Promena može da se postigne samo aktivnim odnosom i uključivanjem u poduhvate koji nas zanimaju ili rezonuju sa nama; samo ako smo akteri koji nečim doprinose a ne puki konzumenti sadržaja koji neko drugi kreira.
Na kraju, i ovo moje pokretanje bloga je upravo to: prelazak iz pasivnog stanja u aktivno delovanje.
A ako još niste spremni da se i sami otisnete od sigurne obale i preuzmete rizik i odgovornost deljenja, prijavite se na moj njuzleter, u kom ću svakog meseca nastojati da vas inspirišem temama i pričama hranljivim za vašu zdravu radoznalost.
Do naredne prilike, pozdravljam vas od srca 🖤
