Kako se kalio gotik
Noć je, odavno već svi spavaju; tiho je, izuzev uobičajenih zvukova, onih koje svaka kuća ima, kao da nikada ne miruje sasvim. Prigušeno svetlo male stone lampe ogleda se na površini prozorskog okna, spolja istačkanog kapima kiše.
Na stolu je otvorena lektira koju mora da pročita za sutra, prešla je polovinu, ali knjiga je tako dosadna… Pored nje je druga, knjiga koju ne može da ostavi koliko je uzbudljiva i strašna, progutala bi je u jednom dahu kad bi samo mogla.
Ma, još jedno poglavlje, pa se vraća na glupu lektiru. Zavaljuje se među jastuke na krevetu i grabi sa stola knjigu na čijim se koricama u srebrotisku presijava naslov: „Frankenštajn“.
Kao što su mnogi klasici neopravdano postali sinonim za dosadu među generacijama koje je oblikovala pop kultura, tako i gotik zajedno sa hororom i fantastikom sačinjava nesveto trojstvo koje je jednako nepravedno bilo isključeno iz svih kurikuluma kao nedostojno ozbiljnog književnog proučavanja.
Sa kontinuitetom od dva i po veka – dugovečnost kakvom malo koji žanr može da se pohvali – gotik takođe ima svoje klasike, rane i zrele faze, svoju avangardu i savremenu produkciju.
Ono što je Volpol započeo sa „Otrantskim zamkom“, vrlo brzo je dobilo nekad sasvim logične, a u nekim slučajevima potpuno neočekivane nastavke.
U radovima autorki kao što su Klara Riv („Stari engleski baron“ 1788) i posebno En Redklif („Misterije Udolfa“ 1794, „Italijan“ 1796) natprirodna jeza „Otrantskog zamka“ dobila je odgovor u vidu takozvanog „objašnjenog gotika“ – narativa koji se služi motivima i efektima za izazivanje jeze, ali na kraju pruža racionalno objašnjenje opisanih događaja. Međutim, ovaj podžanr, kasnije nazvan „ženski gotik“, koristi narativna sredstva gotske pripovesti i za uvođenje društvenog komentara, a u 21. veku postaje jedno od oružja feminizma, neomarksizma i drugih pravaca mišljenja koji se bore za jednaku zastupljenost istorijski marginalizovanih grupa.
Najozloglašeniji među naslovima 18. veka, nazivan „najgotskijim gotskim romanom“, bio je „Monah“ Metjua Gregorija Luisa iz 1795. Ovaj roman koji kombinuje natprirodne elemente i socijalno-moralni komentar, ali ih izvodi do krajnosti i koristi se senzacionalizmom, odvodi žanr u pravcu „muškog“ gotika, struji iz koje će se razviti dobar deo horora.
Početak 19. veka obeležio je romantizam čija se opsednutost smrću, lepotom i pitanjima o prirodi, bogu i čovekovom mestu u svetu prirodno nadovezuju na temelje koje je gotik već bio postavio. Gotske pripovesti dobijaju filozofsku dimenziju, pa tako imamo pomenutog „Frankenštajna“ (1818) Meri Šeli, a zanimanje romantičara za prošlost i formiranje svesti o nacionalnoj istoriji otvaraju put pričama iz folklora. Tako na književnu scenu stupaju vampiri, prvenstveno u eksperimentalnim delima Džona Polidorija („Vampir“ 1819) i Alekseja Tolstoja (takođe „Vampir“ 1841), potom u „Karmili“ (1872) Šeridana Le Fanua, da bi vampirski podžanr 1897. bio krunisan do danas najvećom vampirskom pričom – „Drakulom“ Brama Stokera.
Viktorijansko doba je gotiku podarilo nove teme, ali je svojim elaboriranim pristupom svakodnevnom životu pre svega poslužilo kao vizuelna mapa za definisanje gotske estetike. Od neogotske i viktorijanske arhitekture, preko mode i garderobe, do ornamentike životnog prostora, estetski identitet ovih nekoliko decenija izvršio je trajni uticaj na gotik, i čak je i danas važan deo njegove prepoznatljivosti.
Za jedan umetnički skrajnut žanr, gotik se dosta dobro pokazao u osvajanju novih medijuma. Već je prva decenija međunarodnog proboja filma kao umetničke forme dala ne jedan već tri filmska gotik klasika: „Kabinet doktora Kaligarija“ (Robert Vine, 1920), „Nosferatu: Simfonija užasa“ (F. V. Murnau, 1922) i danas izgubljeni ali legendarni „London posle ponoći“ (Tod Brauning, 1927). Ovako rano upisivanje gotika u istoriju filma dokaz je da taj estetski kôd sa svojim senkama, distorzijama i psihološkim nemirom funkcioniše intuitivno i momentalno.
Nakon poplave kemp gotika tokom pedesetih i šezdesetih godina u filmu i palp literaturi, osamdesete donose preporod i oslobađaju prostor da se gotik ponovo izrazi umetnički. Darkvawe i goth u muzici, koji sa sobom povlače i modni stil, filmovi Tima Bartona i čitavog niza drugih autora i feministička kritika, koja otkriva nove poruke u poznatim romanima istorijskog gotika, omogućavaju mu povratak na glavnu scenu, gde manje-više ostaje do danas; u senkama, ali nepobitno prisutan.
Univerzalne teme kojima se gotik oduvek bavi – porodica, prokletstvo, smrt, ljubav, tabui – garancija su te prisutnosti. Kao i svaki pojedinac, tako svaki društveni sistem, generacija i bilo koja vrsta ljudske zajednice imaju svoju mračnu stranu, svoje tajne, strahove i anksioznosti kojima se ne ponose.
Uloga gotika – i jedan od razloga što uvek ima publiku – upravo je preispitivanje tih zamračenih kutova života, poziv na povremeno provetravanje zakrčenog tavana i pretresanje prašnjavih fioka i odaja, koliko god nam to bilo neprijatno i ponekad strašno.
Nalik onom robu iz antičkih vremena koji malim bičem šiba vladara dok na kolima prolazi kroz trijumfalnu kapiju i šapće mu na uvo „Pazite na hibris, gospodaru“, gotik ne dozvoljava da tajne predugo stoje neotkrivene i otkriva pogledu ono naličje koje bismo najradije zaboravili.
Kiša je prestala, sad se čuje samo vetar, domaće krckanje iz raznih delova kuće i duboko, ujednačeno disanje.
Lampa na stolu i dalje osvetljava otvorenu lektiru, i baca dovoljno slabašne svetlosti da na jastuku, čvrsto stisnut u njen usnuli zagrljaj, obasja naslov u srebrotisku.
Prvi put objavljeno na Fejsbuku 18. avgusta 2025.
