Jedne vrele junske noći 1764. godine, Horas Volpol se probudio u raskošnoj noćnoj odaji svog imanja u Tvikenemu, nekada skromne kuće u džordžijanskom stilu, a sada eklektično i hirovito rekonstruisane u nešto nalik dvorcu iz bajke.
Rođen da uživa u umetnosti i estetici (u čemu mu je pomogao i aristokratski odgoj), a primoran da se kao sin važnog člana Parlamenta bavi politikom i javnim životom, ovaj pasionirani kolekcionar umetnina i antikviteta već je više od decenije radio na uređenju svoje kuće iz snova. I ne sluteći da stvaraju arhitektonski stil koji će postati opštepoznat kao „neogotski“ ili „gotski preporod“, Volpol i njegova dvojica jednako estetski nastrojenih (i imućnih) prijatelja pod poluzvaničnom titulom „Komiteta dobrog ukusa“ doteruju Stroberi Hil – kako se imanje sada zove – vodeći se svojim zamašnim poznavanjem srednjovekovne umetnosti i arhitekture.
Ova kuća – o kojoj Volpol u pismu svom prijatelju Tomasu Greju kaže da „nikada ne spava“ – kao da je uistinu dobila neki sopstveni život. Nekako je nova… a istovremeno stara, tako stara.
Iz sna ga je probudio košmarni prizor. U tom snu, obreo se u nekom veoma starom zamku („ništa neobično za glavu punu gotskih priča, poput moje“), i na balustradi glavnog stepeništa ugledao divovsku ruku u viteškom oklopu.
Iste večeri je seo da piše, i posle dva meseca grozničavog rada, završio je svoju „šašavu knjižicu, u stilu starih vremena“.
To je bila priča puna fantazmagorija i priviđenja, melodrame i visokoparnih izraza, mračnih hodnika i skrivenih vrata, i drugih raznih nepojamnosti, ali njen je glavni cilj bio da kod čitalaca izazove strah i saosećanje, i ona je to pokušala da proizvede vodeći se načelima starih majstora tragedije i ugledajući se na jezički stil jednog jedinog Barda.
Knjiga je najpre objavljena pod pseudonimom, kao da se njen autor izvinjava što nešto tako „divlje“ i mahnito pušta u svet. Međutim, kada je prvo izdanje razgrabljeno sa neočekivanim žarom, drugo izdanje se pojavilo sa stidljivim ponosom i pravim autorstvom:
Otrantski zamak
gotska priča
autora
Horasa Volpola
Iako je odmah stekao popularnost, roman je istovremeno opisivan kao „skandalozan“ i „očaravajuć“. Skandalizovani su, naravno, bili vodeći mislioci i kritičari tog naprednog, racionalnog, naučnog veka, koji su ovakvu vrstu pripovesti smatrali unajmanje varvarskom. Ali publika je bila oduševljena pričama o ukletom zamku, podzemnim prolazima, porodičnom prokletstvu, vratima koja škripe i statuama koje plaču krv.
Naravno, nije samo senzacionalizam ono što je „Otrantski zamak“ nudio svojim čitaocima. U srcu priče su – kao i u svakoj važnoj priči – porodična drama i odnosi čija je dinamika umršena u klupko ličnih, društvenih, religijskih i istorijskih uloga i obaveza.
Međutim, ono što je najveća novina, i što je bila autorova svesna namera sa ovom pričom, jeste smišljeno mešanje starih romansi sa njihovim „prevaziđenim“, bezmalo „primitivnim“ pogledom na svet, koji podrazumeva sujeverje, ostrašćen govor i njim praćena jednako ostrašćena dela, sa „novim“, racionalnim, na klasici poniklim načinom pripovedanja, koji govori o objektivnoj, na javi proživljenoj stvarnosti.
Iako je imao svesnu i promišljenu ideju da stvori jednu novu vrstu pripovesti kakvu njegovo doba nije poznavalo, Horas Volpol verovatno nije ni slutio da je zapravo postigao mnogo više: svojim malim književnim eksperimentom on je u jedno napredno, ali rigidno doba uveo i ozvaničio nešto što je uvek prisutno i neodvojivo od ljudske prirode; on je u život pritisnut racionalizmom vratio bajku i mit.
I tako je jedne letnje noći, u jednoj staroj–novoj kući, u sadejstvu košmara i prijemčivosti jednog zaljubljenika u dubine i dosege ljudskog duha, rođen novi žanr.
Žanr koji je istovremeno tek nastao i oduvek bio tu, koji se obraća i razumu i mašti, koji je ujedno mit i istorija, i pokušava da pomiri suprotnosti od kojih su sazdani čovek i svet u kom živi; žanr koji je najživlja stvarnost i najgora noćna mora – GOTIK.
Prvi put objavljeno na Fejsbuku 4. avgusta 2025.
