Meksički gotik osvaja svet
Kako već petnaestak godina aktivno proučavam gotik, prevashodno u književnosti, naučila sam da on odavno nije više ograničen na evropske zamkove, kišu, maglu i viktorijansku estetiku. Zahvaljujući pre svega Stivenu Kingu koji mi je svojevremeno predočio da se najstrašniji užas odvija i usred bela dana i da niko nigde nije bezbedan, uspela sam (tokom izvesnog broja godina) da se „otkačim“ od perspektive evropskog nasleđa sa kojom sam ušla na fakultet, a nažalost i izašla sa njega.
Nemam ništa protiv evropskog nasleđa – obožavam ga, pripadam mu – ali u globalno doba nije zdravo gajiti isključivost i jednoumlje iz razloga koje možemo videti na prvih tridesetak kanala većine domaćih kablovskih operatera. To, sa druge strane, nipošto ne znači da se treba prikloniti jednoumlju sa drugog kraja skale, što će reći: postkolonijalistički i feministički okvir iz naslova ne razmatraju se u kontekstu aktuelnih agresivnih ideologija američkih univerziteta.
To je razdoblje po svoj prilici na zalasku, i po društvo je dobro što je tako. Međutim, upravo je period dekonstruisanja istorije, kanona i ostalih „konstrukta“ mejnstrim kulture omogućio akademsko proučavanje gotika, i time zadužio sve nas koji nismo imali kritički kompas ni ideju sa koje strane da mu priđemo. Postmoderni pristup proučavanju humanistike takođe je doveo do beskonačnog razlaganja i usitnjavanja svake postojeće ideje i kategorije, pa je i gotik od toga profitirao: umesto ideje o the gotiku kao monolitnoj pojavi u istoriji književnosti i kulture, dobijen je uvid u njegovu raznovrsnost i svestranost. Danas je naširoko poznato i u akademske programe uvršteno da je gotik razgranat na mnogobrojne istorijske, rodne i regionalne varijetete.
Jedan od njih je trenutno veoma aktuelni meksički gotik.
Uopšte vas ne zezam, ovo se čak i nije prvobitno pojavilo kao termin, nego kao naslov romana. Meksička autorka sa prebivalištem u Kanadi, Silvija Moreno–Garsija, objavila je 2020. godine roman koji se zove tačno tako: Meksički gotik. Za razliku od mnogih drugih sjajnih ostvarenja žanra, ovaj čak imamo u srpskom prevodu, u izdanju Vulkana iz 2022, s tim da je kod njih preveden kao Meksička gotika. Prevod, inače, potpisuje Branislava Maoduš čiji su svi prevodi izvanredni, pa zdušno podržavam da čitate domaće izdanje kad već postoji.
Ova mlada i vrlo produktivna autorka (dosad je objavila više od deset romana) sa Meksičkom gotikom je probila led, redefinisala horor scenu i postavila ovaj regionalni podžanr na svetsku književnu – ali i kulturnu – mapu. Kao onomad Horas Volpol sa Otrantskim zamkom, Moreno–Garsija je praktično jednim potezom dala kalup za meksički gotik. Preuzela je britanski gotski obrazac – staro bogatstvo i nasleđe, iskvarena loza, izolovana kuća na brdu – i uvela ga u brutalan sudar sa kolonijalnom istorijom Meksika i temama eksploatacije rudnika i ljudi, rasne teorije i represije.
Kao i svaki pionirski rad, Meksička gotika može delovati pomalo kao staklena bašta u odnosu na regionalno obojene romane koji su joj usledili. Radnja se iz uzavrele atmosfere luksuza i svetala Meksiko Sitija sredine dvadesetog veka vrlo brzo premešta u zabačene planinske predele, čija scenografija izgleda kao direktno prenesena iz Engleske: magla, hladnoća, trulež, vila koja se raspada, likovi koji govore i žive engleski način života. Moreno–Garsija ovim svesnim postupkom postiže nekoliko stvari: prvo, potcrtava oštar kontrast između sveta glavne junakinje i engleske porodice u koju odlazi, a bez jakog kontrasta nema ni gotika. Drugo, služi se obrnutom perspektivom koja je postala glavni signal postkolonijalne književnosti, a viđa se u ostvarenjima Široko sargaško more autorke Džin Ris, Svet koji propada Činue Ačebea i Čekajući varvare Dž. M. Kucija: junakinja pripada perspektivi kolonizovanih, a beli kolonizatori su viđeni i predstavljeni kao drugi. Napokon, koristi poznatu estetsku formulu za izazivanje „prijatne jeze“ (En Redklif, O natprirodnom u književnosti, 1826) zahvaljujući kojoj je gotik kao žanr opstao tako dugo.
Osim što na ovaj način komunicira sa postojećom tradicijom književnog gotika i savršeno ga povezuje sa diskursom postkolonijalne kulture, Meksička gotika pomenutim postupcima utire put novim autorima – zapravo u većoj meri autorkama – da naprave korak dalje u regionalizaciji, oslobode se onog dela evropskog gotskog nasleđa koje predstavlja breme i pomere fokus na izvor straha koji je bliže kućnom pragu.
I tu stupa na scenu naša današnja junakinja, Izabel Kanjas.
Ona je slika i prilika svog doba, najbolje što je savremena globalna kultura mogla da iznedri. Deklariše se kao meksičko-američkog porekla, živela je – između ostalog – u Meksiku, Škotskoj, Egiptu, Turskoj i Njujorku, ima doktorat iz bliskoistočnih jezika i civilizacija i nigde ne navodi privatne podatke, pa tako ne znamo ni koliko tačno ima godina (ali je po svemu sudeći u ranim tridesetim). Napisala je tri romana „spekulativne proze“, kako sama kaže, a u septembru joj izlazi i prvi YA roman. Sva tri dosad objavljena naslova su čist gotik, i napisani su sa poznavanjem istorije kakvo se ne uzima olako kad dolazi od tako mlade osobe.
Tamo gde je Silvija Moreno–Garsija morala da gradi mostove, pre svega naslovivši roman Meksička gotika kako bi ga apostrofirala u odnosu na the Gothic, Izabel Kanjas preskače celu tu postkolonijalnu žalopojku „šta su nama Rimljani uopšte doneli“ i, kao šakom u čelo, direktno postavlja neprijatno pitanje: a šta smo to mi ovde sami odgajili pa ga se sad plašimo?
Da ne bude zabune: ne pokušavam da kažem kako je proza Moreno–Garsije na bilo koji način manjkava u odnosu na Kanjas, samo naglašavam da nema nikakve nedoumice oko toga šta čemu prethodi. Uostalom, Silvija Moreno–Garsija je u romanu Začaranost (The Bewitching, objavljen 2025. i našao se u najužem izboru za nagradu Bram Stoker, a mnoge druge je i osvojio) postigla pravu gotsku univerzalnost služeći se trostrukom narativnom strukturom, a Meksička gotika je u svoje vreme pokupila sve moguće nagrade, i to sasvim zasluženo.
Gotska jeza kod Izabel Kanjas potiče duboko iz same meksičke zemlje, iako je postkolonijalni kontekst i vidljiv i svestan. Međutim, umerenost koju ova mlada autorka ispoljava hvatajući se u koštac sa tako velikim temama kao što su nacionalna istorija, nasleđe kolonijalizma i feministička preispitivanja vredna je svakog divljenja.
Sudbina njenih junakinja odvija se pod senkom stvarnih istorijskih događaja. Ali, kao i svi dobri pisci, Izabel Kanjas priča priče koje iz te često bezlične istorije ne saznajemo, priče o ljudima za koje je istorija izvor traume. U njenim romanima istorija nije samo pozornica, već solidna i uverljiva osnova na kojoj gotik radi ono u čemu je najbolji: pretvara kolektivnu traumu u živ, opipljiv strah. Bilo da je uslovljen konkretnim istorijskim događajima ili društvenim prilikama i položajem u kom se likovi nalaze, strah je jasno tematizovan i postaje pokretač za donošenje odluka – a to je jedna od glavnih narativnih odlika gotika kao književnog žanra.
Hacijenda (The Hacienda, 2022) – Kuća koja pamti krv
Debitantski roman Izabel Kanjas u stranim prikazima najčešće opisuju kao spoj Meksičke gotike i Rebeke, pre svega zahvaljujući zlokobnoj, opresivnoj atmosferi i slow-burn stravi. Svoje prvo gotsko ostvarenje autorka zasniva na motivu uklete kuće, koji je dovoljno univerzalan, prepoznatljiv i versatilan i zato lako trpi preseljenje iz najčešće očekivanog anglo-američkog konteksta. Dok je junakinja kod Moreno–Garsije „uljez“ u uvezenom mikrokosmosu ambijenta koji je po svemu engleski, Kanjas nas vodi pravo u meksičku hacijendu i unutrašnje odnose tog društvenoistorijskog sistema.
Roman nas upoznaje sa dvadesettrogodišnjom Beatris, koja se neposredno nakon završetka Meksičkog rata za nezavisnost (1810–1821) nalazi u veoma nezgodnom položaju. Nakon što je njen otac izgubio glavu na pogrešnoj strani istorije, Beatris i njena majka ostaju bez zaštite i krova nad glavom. Stoga Beatris odlučuje da posegne za jedinim sredstvom koje joj je kao ženi iz višeg staleža na raspolaganju: da prihvati bračnu ponudu Don Rodolfa, privlačnog i bogatog člana pobedničke elite i naslednika hacijende San Isidro. Sa entuzijazmom i planom da se vremenom doista do ušiju zaljubi u svog tajanstvenog i pomalo opasnog muža, Beatris dolazi u kuću koja treba da joj postane dom i utočište, samo da bi odmah uvidela da kuća već ima gospodaricu – a to nije Beatris.
Delom gotik horor, delom gotik romansa, Hacijenda nas uvlači sve dublje u mračne hodnike i zapuštene salone San Isidra, memljivih i jalovih kao i zemlja natopljena krvlju na kojoj su ponikli. Sukobi među likovima romana nose duboku simboliku opštih tenzija posleratnog Meksika, u kom se obnavljaju pitanja kolonizacije, rase, kastinskog sistema i vere. Kao i u većini dela takozvanog ženskog gotika, koji vuče poreklo još od Klare Riv i En Redklif, proganjanje i jezivi elementi radnje imaju funkciju da rasvetle neku nepravdu, tajnu ili kulturnu nelogičnost koju aktuelni društveni sistem – svesno ili nesvesno – prikriva ili tabuizira.
U slučaju San Isidra, potisnuta trauma je višegeneracijsko nasilje kolonizatorskih zemljoposednika nad starosedelačkim stanovništvom koje svojim radom omogućava opstanak hacijende. Kada kuća postane opasnost po one koji obitavaju u njoj i njenom okrilju, spas neće doći od nametnute vere i zvanične katoličke Crkve – koja je služila eliti i bila i sama stub te opresije – već kroz izmučeni lik mladog sveštenika Andresa, čija moć leži u zabranjenoj magiji njegovih predaka. Kanjas ovde ne drži lekciju iz političke korektnosti, ona demonstrira kako gotski užas ogoljava prljavo i iskrivljeno lice istorijske stvarnosti: kuća je puna mržnje jer joj temelji leže na kostima ugnjetavanih, a iz zidova joj curi krv.
Iako zasnovana na vrlo konkretnom nacionalno-istorijskom nasleđu, Hacijenda nosi univerzalnost svakog dobrog gotik romana stavljajući Beatris u arhetipsku ulogu princeze koja kroz borbu postaje kraljica. Kanjasino baratanje istorijom obezbeđuje dobru motivaciju i čuva je od upadanja u zamku „snažnog ženskog lika“ pod diktatom feminizma i kultur-marksizma koji deo savremene ženske književnosti drže za gušu.
Ovaj aspekt će se dodatno produbiti kada autorka napusti klaustrofobični prostor uklete kuće i prenese radnju na suncem spržena prostranstva meksičko-američke granice.
Vampiri El Nortea (Vampires of El Norte, 2023) – Krv, pesak i barut
Dok je u Hacijendi fokus na unutrašnjim tenzijama između društvenih klasa na meksičkoj zemlji, u Vampirima El Nortea oslikani su duboki kulturološki i nacionalni sukobi ogromnog i pustog pograničnog prostora u osvit Američko-meksičkog rata (1846–1848).
Izabel Kanjas ni ovde ne troši reči na istorijske apstrakcije. U odmerenom i elegantnom postkolonijalnom ključu, ona nas usisava u goruće, živo iskustvo meksičkog naroda sa rančeva u dolini reke Rio Grande – kako bogatih i moćnih rančerosa, tako i radničkog sloja, vakerosa, bez sopstvene zemlje i imanja.
Slično kao u Otrantskom zamku, roman nam pokazuje kako klasne razlike pucaju pred naletom gole strave: Nena, patronova kći, i Nestor, siromašni vakero bez porodice, neraskidivo su vezani traumom iz zajedničkog detinjstva. Nakon cele decenije bez kontakta, fizička razdvojenost postaje i klasna, čime se onemogućava efikasna komunikacija neophodna za ponovno povezivanje, ali i odbranu od neposredne opasnosti po celu zajednicu. Kada se ponovo nađu oči u oči sa užasom, budi se mehanizam preživljavanja – kao sećanje koje telo nosi u ožiljcima, ali i kao kolektivno pamćenje u predanju naroda o lekovitim biljkama i nepojamnoj pretnji koja vreba iz magle i tame.
Tu stupa na scenu izvanredan način na koji Izabel Kanjas koristi gotik kao ogledalo. Kod nje užas nikad nije jednodimenzionalan, a ovde ima dva lica koja proždiru jedno drugo. Sa jedne strane su vampiri iz nenaseljenih prostranstava i narodnih priča, divlja, gladna bića koja isisavaju krv iz tela i ostavljaju beživotne isušene ljušture; sa druge – američka vojska koja nadire sa severa sa jasnim ciljem da proguta meksičku zemlju.
Za razliku od Drakule i čitave evropske tradicije, vampiri kod Kanjas nisu uglađeni grofovi, dekadentni, zavodljivi i glamurozno privlačni, kod nje nema te evropske romantizacije represije. Njeni vampiri su ogoljeni, gnusni, animalno gladni. Vampiri su ovde oživljena personifikacija te suve, spržene, uvek otete zemlje, večito žedne krvi, koju isisava ne gledajući zastave. Sa druge strane, iz perspektive koju nam roman nudi, nadiruća američka vojska – anglosi, jankiji – i još strašniji, suroviji, omraženi teksaški rendžeri – rinčosi – čine isto to: haraju, napadaju, ostavljaju za sobom smrt i pustoš, nastupaju kao sistemski, institucionalni vampiri, samo umesto kandži i previše oštrih očnjaka imaju puške i topove. Osim kao geopolitičku pretnju, meksički narodi tog perioda američke doseljenike vide kao varvare, necivilizovane, prljave divljake koji ne osvajaju samo njihovu generacijama obrađivanu zemlju već dolaze da unište i njihove priče i način života. U ovom aspektu, vampiri kod Kanjas umnogome podsećaju na način na koji je Stiven Grejem Džons obrnuo temu u Lovcu na lovce bizona (The Buffalo Hunter Hunter, 2025).
Feministički retelling istorije takođe je predivno izveden kroz lik Magdalene – Nene – i njene lične borbe protiv sudbine koju joj diktira rigidno patrijarhalno društvo. Nena se služi svim sredstvima u pokušajima suprotstavljanja nameri roditelja da njenom udajom obezbede savez sa nekim velikim i moćnim rančem. Opet Kanjas oprezno izbegava zamke revizionizma: u godinama odrastanja i razdvojenosti od Nestora, Nena od njegove stare abuele uči da postane kurandera – tradicionalna isceliteljka – i tako osigura sebi ostanak na ranču, pod devizom da neko mora da nasledi abuelu i da je porodici od veće koristi ako ostane tu jer se od napada jankija mogu odbraniti samo ako su svi zajedno.
Iako sa arhetipske strane i Nena i Nestor prolaze herojsko putovanje, i obe perspektive su jednako zastupljene, težište ipak malo više naginje ka Neni i njenom odbijanju da bude ugovorena valuta za potkusurivanje u muškim igrama premoći. Izabel Kanjas time još jednom potvrđuje stav da se ženski integritet ne dobija na tacni pomoću transparenata i ideoloških pamfleta, već se osvaja znojem i krvlju, i ne nužno razračunavanjem sa celokupnom tradicijom već zdravim usvajanjem onih njenih delova koji nam inherentno pripadaju.
Izabel Kanjas u narednom ostvarenju ide još dalje pa borbu za položaj u patrijarhalnom društvu zamenjuje borbom za pravo na vlastiti integritet, a sukob se sa geografskih pomera na granice ličnosti, roda i identiteta – granice tela i duha.
Zaposednutost Albe Dijaz (The Possession of Alba Diaz, 2025) – Poreklo, krivica i šta raditi ako tama odgovori na krik
Dok u prethodna dva romana užas ima izvor u nekoj spoljnoj pretnji, u kojoj iskustveno učestvuju i drugi likovi, Zaposednutost Albe Dijaz donosi najsloženiju i najosetljiviju vrstu strave – psihološki horor. Umesto zidova kuće i pograničnih šikara na obali reke, ovde je prostor zaposednutosti svest glavne junakinje.
U skladu sa ovim zaokretom ka unutra, istorijska postavka romana, iako i dalje akademski precizna i bogato informisana, nije snažno vezana za neki određeni događaj. Priča je smeštena u 1776. godinu u Zakatekas, glavni grad istoimene centralne regije na meksičkoj visoravni i kolonijalni dragulj čiju su sudbinu odredila bogata nalazišta srebra. Mlada Alba, kći bogatog trgovca, i samim tim osuđena na ulogu i funkciju koju joj društvo nameće, pravi spletku kojom bi izbegla udaju po izboru roditelja. Kada u gradu izbije epidemija smrtonosnog pegavog tifusa, nekoliko bogatih porodica se, zajedno sa predstavnicima crkve i poslugom, kao u Poovoj Maski crvene smrti povlače u rezidenciju na rudarskom imanju jedne od njih kako bi u izolaciji pronašli bezbednost do jenjavanja epidemije. Međutim, ono što će tamo pronaći dovešće u pitanje temelje na kojima ta zajednica počiva.
Izabel Kanjas ponovo savršeno koristi nasleđe književnog gotika da ispriča paralelne priče. Ona kolektivna, društvena, javna, rasvetljava dinamiku moći između kolonizatora i starosedelaca, ali i tenzije unutar kastinskog sistema. Porodice krioljosa – generacije španskih doseljenika rođene u Meksiku – u Zakatekasu su se basnoslovno obogatile zahvaljujući nalazištima srebra. Međutim, za amalgamaciju (obradu) srebra bila je neophodna živa, odnosno živo srebro (quicksilver), a nju su dopremali trgovci iz Španije – peninsulares – koji su zbog svog čistog porekla imali veću političku i ucenjivačku moć.
Važnu ulogu kao instrument kolonijalne opresije imaju katolička crkva i inkvizicija, koje svoje delovanje proširuju sa javne na privatnu sferu: crkva ne određuje samo kako se pojedinac ophodi u društvu, vodeći se strogim pravilima svoje kaste i položaja, već i šta oseća i misli.
U tom toliko suženom prostoru između različitih pritisaka odvija se glavna drama romana. Alhemija neophodna za preradu srebra i njegovo pretvaranje u pravu tržišnu vrednost postaje i politička i psihološka alhemija. Kao i u svakom neuspešnom eksperimentu, neprirodno spajanje raznorodnih elemenata dovešće do neželjenih nuspojava. Na kolektivnom planu to se odnosi na staru veru starosedelačkog stanovništva, na političkom produbljuje tenzije koje će u finalu dovesti do Meksičkog rata za nezavisnost, a na individualnom se ispoljava kao zaposednutost – stvarni, telesni i psihološki odgovor na opresiju i jedini glas dovoljno snažan da nadjača crkvene dogme i porodične ucene.
Izabel Kanjas i u ovom romanu izbegava jeftine žanrovske šablone i laka rešenja: ona poručuje da u sistemu u kom je ženski integritet nepoželjan i nedopustiv, prihvatanje vlastite unutrašnje tame postaje jedini, mračni put za oslobođenje sopstvene svesti i odbranu volje.
Gotik i svi njegovi podžanrovi poslednjih godina su u procvatu, a autori poput Izabel Kanjas pokazuju da žanr nema nameru da uspori. U trenutku koji predstavlja tačku preseka ciničnog nihilizma i nostalgije za detinjstvom trenutno najplatežnije generacije, glad publike za izgubljenim „velikim pričama“ neće se tako lako utoliti.
Autori – i izdavači – koji to prepoznaju imaju realne šanse za uspeh, pod uslovom da se aktivnije angažuju umesto što sprovode komformističku politiku „nula rizika“ i prepisuju uredničke odluke od kolega iz regiona.
Proza Izabel Kanjas uspeva da pomiri dve naizgled suprotstavljene struje na savremenom književnom tržištu: akademski utemeljenu istorijsku fikciju i napetu žanrovsku prozu. Ako pogledamo najtraženije naslove domaćih autora, primetićemo da je sličan trend i kod nas prisutan već celu deceniju ili duže. Mnogi naši etablirani pisci dobitnici prestižnih nagrada takođe su „podlegli“ potrebi čitalaštva za žanrovskim biberom, pa domaća scena često iznedrava važne društvene priče odevene u ruho trilera. Činjenica da je Službeni glasnik prošle godine formirao konkurs za najbolji triler, što se do juče u književnim krugovima smatralo bezmalo blasfemijom, jasan je signal da su se pomeranja na globalnom tržištu prelila i na nas.
I u tome nema ničega lošeg. Na kraju krajeva, i Dostojevski – čiji se citati sada povlače po TikToku i Instagramu kao flajeri za rasprodaju – uspeo je da utka deo svoje teodiceje u priču o brutalnom ubistvu, a povampirena popularnost klasika u digitalnom dobu dodatno obesmišljava podelu na „visoku“ književnost i štivo za mase.
U tom smislu, romani Izabel Kanjas našoj publici mogu da ponude mnogo toga. Istorija Meksika se ovde ne uči u školama, ali pošto Kanjas piše u postkolonijalnom ključu, edukativna perspektiva je prirodno ugrađena u naraciju usmerenu ka globalnoj publici. Njene priče su više jezovite i atmosferske nego što zalaze u čist horor, pa neće uznemiriti čitaoce osetljive na slešerske grozote, dok će bogat stil, raskošan jezik i pronicljivo građeni likovi pružiti čitalačko zadovoljstvo i zahtevnijoj publici.
Najnoviji roman Izabel Kanjas, Kuća gardenija (The House of Gardenias) izlazi u septembru 2026. i najavljen je kao njen prvi YA roman.
Eto, nadam se da sam vam malo približila svet ove autorke i zainteresovala vas za meksički gotik. Mislim da ću se sada malo vratiti na „opštiji“ gotik da prekalibrišem percepciju pre nego što pređem na neki sledeći regionalni varijetet.
Uživajte u sunčanim danima, ako umete – ili se zavucite u mračni ćošak i dohvatite neku strašnu knjigu. Gotik horor nije rezervisan samo za zimu i kišu – vampiri vrebaju i u pustinjskim šikarama.
Pišite mi ako želite preporuke za letnju stravu, ili ako imate neku preporuku za mene.
Biću u Gotskoj biblioteci 🖤
