Ako imate decu, a pogotovo ako imate ćerke, malo je verovatno da ste propustili prošlogodišnju pomamu oko ovog filma. U samo nekoliko dana od objavljivanja, Kpop Demon Hunters je oborio sve rekorde gledanosti na Netflixu otkako ova platforma postoji, i još uvek drži to mesto. Čak četiri pesme iz filma su se našle u vrhu svetskih top lista, a himna filma „Golden“ zadržala se tamo mesecima i osvojila Oskara i Gremi za najbolju originalnu pesmu. Majice, torbe i drugi aksesoari sa likovima junakinja viđaju se po gradu još od prošlog leta, i sad vas već gotovo niko neće čudno pogledati ako pomenete Hantriks.
Ovakvu globalnu pomamu smo poslednji put imali posle 2013. kada se pojavio Diznijev film Zaleđeno kraljevstvo (Frozen), a razlozi su slični kao u ovom slučaju.
O čemu se tu onda radi?
Pre svega, u oba filma imamo transformaciju figure idola ili junaka, odnosno junakinje. Pre Elze, glavni lik bajke bio je idealizovana ljudska ličnost koja nailazi na teškoće i prepreke. Te pretnje su svojstvo spoljnog sveta kroz koji se junak ili junakinja kreće i potiču iz njega, dok je sama ličnost – karakter, moralna ispravnost, cilj – neupitna. Protagonista se kreće po poznatom obrascu Puta heroja kako ga je obrazložio Džozef Kembel: poziv i odlazak u avanturu – borba i transformacija – povratak u običan svet sa „eliksirom“ koji donosi blagodet zajednici. Popularni primeri ovakvog narativa koji su formirali našu savremenu globalnu kulturu veoma su brojni: Ratovi zvezda, Kralj lavova, Vajana, Kako da dresiraš zmaja i još mnogi drugi.
Međutim, ono što Zaleđeno kraljevstvo, a u još većoj meri Kpop Demon Hunters rade drugačije, i što je pogodilo žicu kod tako široke globalne publike, jeste pomeranje fokusa na ženski arhetip, ili kako je to nazvala Kembelova učenica Morin Mardok: Žensko herojsko putovanje.
Kako ovo ne bi bilo shvaćeno kao još jedan feministički manifest, važno je da razgraničimo neke stvari o drevnim mitovima i savremenoj psihologiji. Jung i Kembel su u savremeno doba vratili značaj mita i obojica nas uče o celovitosti i jedinstvenosti ljudske svesti. Kao što se naša tela sastoje od X i Y hromozoma i sadrže i muške i ženske hormone u različitim razmerama, tako i ljudska psiha sadrži muške i ženske aspekte, strane ili osobine čiji udeli nisu fiksni i nepromenljivi. Naprotiv, dinamika ovih naizgled suprotstavljenih delova psihe i jeste ono što čini ljudski unutrašnji život tako složenim, bogatim i neshvatljivim.
Za celokupno zdravlje jednog društva neophodna je, u idealnom scenariju, jednaka integracija muških i ženskih aspekata funkcionisanja zajednice. Istorija nas uči da su ženski principi i interesi prilično dugo bili potisnuti, sekundarni ili jednostavno nedovoljno istaknuti da bi se stekli uslovi za kakvu-takvu ravnotežu. U današnje vreme je mnogo toga drugačije i doživljava se po prvi put, i na muškoj i na ženskoj strani, ali možemo reći da je globalno dostignut nivo svesti o potrebama za takvom vrstom integracije kakav u ovom obliku verovatno nije postojao nikada ranije. Možda je jednostavno „došlo vreme“ za to.
Da se vratimo sada na film Kpop Demon Hunters i način na koji je objedinio drevnu korejsku mitologiju i savremenu psihologiju i preveo ih u globalno razumljiv narativ.
Postavka je sledeća: još od davne istorije, u svakoj generaciji postoji ženski trio koji čuva svet ljudi od sveta demona, pod maskom muzičkih izvođača. Svet demona, pod vladavinom vrhovnog demonskog entiteta Gui-ma, obitava u reonu ispod ljudskog sveta i demoni koriste svaku priliku i „pukotinu“ u zaštiti da prodru u njega i hrane se ljudskim dušama. Lovkinje na demone su ratnice koje oružjem ubijaju demone kada dođe do susreta, ali glavno sredstvo njihove zaštite sveta ljudi jeste enegija koju one stvaraju muzikom i kojom „dotiču srca publike“. Ujedinjena snaga srcā – ili duša – stvara neku vrstu duhovnog štita protiv demona, koji se naziva honmun. Cilj lovkinja jeste da postignu takozvani zlatni honmun, što bi bila trajna zaštita od demona.
Međutim, zaplet se javlja na neočekivanom mestu: glavna članica našeg tria je polu-demon.
Pre svega, treba primetiti koliko je ovo zrelo i izazovno, mada i prilično transparentno postavljen problem. Jasno je da je Rumina demonska priroda ono što Jung naziva Senkom: deo svesti u kom se kriju sve nepoželjne, tajne, tabuizirane ili iz bilo kog razloga potisnute osobine ličnosti odnosno psihe. Ako je Rumi deo koji predstavlja Ego (svesni deo ličnosti), druge dve članice, Mira i Zoi, predstavljaju aspekte svesti koji stupaju u interakciju sa spoljnim svetom. Zoi je nešto nalik arhetipu Eve/Anime: otvorena, pozitivna, kreativna, ali i izraženo uslužna i pomirljiva. Mira bi mogla da bude Animus: muškobanjasta, oprezna, kritična, racionalna.
Time što njih tri ulaze u oružane borbe sa demonima potcrtava se da je muški princip integrisan i da sa njim nema problema. Međutim, neprestano ukrštanje muškog i ženskog ogleda se i u dvostrukom nasleđu: Rumina majka je bila lovac na demone, ali otac joj je bio demon, čime se postavlja ideal integracije, iako u tom trenutku zapleta to izgleda kao „strašna tajna“ koja ne sme da se otkrije ili kao trajni i užasni hendikep glavne junakinje. Odnosno, za razliku od Puta heroja gde junak prvo izlazi u svet da bi se sreo sa najvećim izazovom, junakinja na početku uviđa da je taj izazov – neprijatelj, zmaj, mračna strana – imanentno prisutan, oduvek tu.
Signal da je u pitanju žensko herojsko putovanje naglašen je time što je glavno oružje tria Hantriks muzika, koja je kreativna, duboko emocionalna, inutitivna i – ritualna.
Kao što su Hantriks mnogo više od savremenih pop zvezda i specifično azijskog tipa „idola“ čija je najveća vrednost u ogromnoj popularnosti, tako je i muzika ovde mnogo više od pratećeg scenskog sadržaja i energičnog, često neukusnog pop zvuka. Služeći se upravo ovim muzičkim žanrom koji zbog aktuelnosti i popularnosti ima veoma širok domet i uticaj, priča uspostavlja vezu između savremene stvarnosti i mitske, magijske prošlosti u kojoj je muzika nosila bezmalo životni značaj. Hantriks na sceni preuzimaju ulogu nekadašnjeg šamana – iscelitelja zajednice, a publika masovnog pop koncerta nije svedena na puke posmatrače jer jačanje honmuna zavisi od njihovog emocionalnog i duhovnog učešća u muzici. Time se muzički nastup Hantriks izjednačava sa zajedničkim ritualom od čije uspešnosti zavisi opstanak zajednice.
Celokupan sukob se pomera na to polje: grupa demona, predvođena Džinuom koji je u ljudskom životu bio ulični muzičar, pojavljuje se kao boy band i počinje da se takmiči sa Hantriks u osvajanju ljudskih srca. Rivalstvo između dečaka i devojčica uvedeno je radi dinamike i prijemčivosti za obe strane publike, ove stvarne, van filma.
Priča ne gubi iz fokusa važnost integrisanja muškog i ženskog principa. Rumi je u velikom sukobu sa sobom: gubi glas, svoje glavno oružje, jer njena demonska priroda traži da se ispolji. Džinu jedini saznaje da je ona polu-demon, ali umesto da postane pretnja po nju, njegova blizina vraća Rumi glas.
Tu stupa na scenu Senka i teorija Morin Mardok o specifično ženskom procesu individuacije. Zadatak postaje nemoguć: ona ne može da pobedi neprijatelja odsecanjem glave jer je istovremeno i lovac i demon. Jedini mogući izlazak iz situacije jeste prihvatanje svog oca demona. Cilj više nije ubiti zmaja u pećini već pripitomiti ga i učiniti ga svojim (već sam pomenula film Kako da dresiraš zmaja koji uzima ovaj simbolički iskaz i pretvara ga u doslovnu stvarnost, a nešto slično se dešava i u Netfliksovom filmu Damsel o kom sam nekad napisala koju reč).
Kada varkom demona – i usled Džinuove privremene izdaje – biva razotkrivena na sceni, Rumi čini isto što i svaka ženska arhetipska figura doterana do tačke raspada identiteta: povlači se kao Lilit u pustinju, daleko od pogleda, gde će se odviti transformacija.
Negde daleko, na grobu svoje majke, Rumi se suočava sa svojom zaštitnicom i traži od nje da je ubije, da poništi taj identitet koji je oduvek bio greška. Trenutak konačne samospoznaje – „Zar ne shvataš? OVO sam prava ja!“ – dovodi do preokreta i rađanja nove snage, nove ličnosti i novog cilja: „Ako je to honmun koji treba da branim, onda mi je drago što će biti uništen.“
Transformacija je obavljena, sledi povratak u svet – ali ne kao junak koji svom narodu donosi eliksir, glavu zmaja ili oružje, već kao junakinja koja donosi novu sebe, transformisanu integracijom mraka, zla, senke ili kako god nazvali ono što je bilo shvaćeno kao drugo.
Da bi transformacija izvršena u samoći imala efekta u svetu, mora da se ispolji javno, u konačnom zajedničkom ritualu. Iako maestralno i veoma emotivno, finale je praktično samo epilog i logični završetak narativne radnje. U trenutku kada dolazi da se obračuna sa Gui-ma, Rumi već zna da je pobedila:
Gui-ma: „Samo tako si došla? Hoćeš da popraviš svet? Ne možeš da popraviš ni samu sebe!“
Rumi: „Ne mogu.“
Gui-ma: „I sada svi vide ko si ti zaista!“
Rumi: „Vide.“
Gui-ma: „I nema više honmuna.“
Rumi: „Nema. Sad možemo napraviti novi.“
Iako glavna borba tek sledi, ovaj dijalog je pravi klimaks filma. U verzijama bajki iz prethodnih nekoliko decenija – u „diznifikovanim“ narativima kojih se recimo Tolkin gnušao – priča je težila da ponovo uspostavi na početku narušeni poredak. Kod „idealizovanih“ junaka nam možda nije toliko smetalo to što su predstavljeni kao savršena ljudska bića, koliko izostanak te razvojne transformacije ličnosti, koja bi morala da povuče sa sobom i transformaciju sveta, odnosno viđenja sveta. Na kraju bajke, kad je čarobnjak pobeđen ili zmaj mrtav, sve se vraća u stanje u kom je ranije bilo: princ je i dalje princ, vrlina je nagrađena, a javnost – narod, zajednica, svet – to svesrdno podržavaju. Čak i kad je ženski lik glavni, muški princip je ono što donosi spasenje (Zaleđeno kraljevstvo i Vajana su izuzeci), a junak biva integrisan u poredak stvari kakav je bio pre njegove avanture.
I onda su živeli srećno do kraja života, zarobljeni u tom infantilnom stanju kojim se poriče postojanje negativne strane.
Mada sam i sama veliki ljubitelj Diznijevih klasika jer su deo mog odrastanja, jasno mi je koliko je štetna promocija agende ostajanja na bezbednom. Na stranu socijalne i političke implikacije gajenja takvog stanja svesti, daleko najveći problem sastoji se u neskladu koji neminovno nastaje između usvojenog narativa i onoga što se intuitivno oseća kao prisutno i neizbežno.
Tu leži odgovor na pitanje sa početka – zašto smo svi odreagovali na ovaj film gotovo istovetno. Biće da je zato što je duboko u sebi svaka osoba svesna da je, koliko god bio rizičan i zastrašujuć, iskorak u mrak ili u prazan prostor od jednog trenutka neizbežan i neophodan. Kao što individualno umemo da oslušnemo taj glas intuicije, čak i kad nastavimo da delujemo protivno onome što nam govori, kolektivno takođe jasno prepoznajemo subverziju i spremni smo da je prihvatimo, kada znamo da je konstruktivna.
Priča o integraciji ženskog u muško i muškog u žensko takođe nije stvar ideologije ili nekakvog rata polova – oni su i doneli stanje konfuzije. Narativ o rodnim identitetima je savršen primer neuspelih integracija, sa čijim ćemo se posledicama tek suočavati. Zato subverzija koja nam je potrebna ne može da bude izmišljanje nečega novog, kao što se pokušalo u dekonstrukciji. Kada pogledamo stare priče – mitove, bajke, predanja – iz aviona vidimo da u njima nije bilo upeglavanja, ulepšavanja ni negacije zla, ali ni njegove glorifikacije čemu je savremeni nihilizam sklon u pokušajima stvaranja protivteže „diznifikaciji“.
Film Kpop Demon Hunters nije stekao toliku popularnost zato što je pokušao da nam plasira nešto novo, dosad neviđeno – i verovatno prolazno – već zato što je, zaodenuvši se u aktuelnost, uspeo da nam ispriča vrlo staru priču. Ne odbacujući proverenu Dizni „Želim“ formulu – pesma kojom junak ili junakinja iskazuje svoju želju ili poziv u inicijaciju, u ovom slučaju to je „Golden“ – vrhunac je u prihvatanju „OVO sam ja“ i spoznaji da onog bezbednog mesta više nema i da će od tog trenutka sve biti drugačije i novo.
Na izvestan način, to nije samo prihvatanje pojedinačnih negativnih aspekata svake stvari, već suštinska integracija smrti kao vrhovnog zla i mraka, ali i neophodnosti u odnosu na koju se definiše život.
To nije samo stara priča, to je najstarija priča, ona kojoj se uvek vraćamo, oko koje sve orbitira, ona najvažnija tema, slon u svakoj prostoriji, senka koju ne možemo da se pretvaramo da ne vidimo.
Otud Kpop Demon Hunters u Gotskoj biblioteci – jer je gotik žanr koji upravo tu priču stalno iznova tematizuje i estetizuje i tera nas da uperimo pogled u duboki mrak uprkos strahu.
Napuštanje bezbednog mesta je tek početak avanture.
A kad već moramo da ga napustimo, neka to bude odmah jer
„… sad je naš trenutak,
sijamo kada smo složne,
bićemo bićemo zlatne“
Dugo sam imala želju da napišem svoje viđenje ovog filma, ali sam oklevala, verovatno čekajući da sazri malo. Sada me je na to podstakao tekst nedavno objavljen na sajtu Fondacije Džozefa Kembela, i drago mi je da jeste.
