„Priča stara koliko i vreme“ – bajka koju svi znamo, ili mislimo da je znamo dok se ne sretnemo sa drugačijom verzijom.
Kao i mnogima, voljeni Dizni klasik iz 1992. mi je prva asocijacija kada se pomene Lepotica i zver, i apsolutni favorit među Dizni ostvarenjima.
Međutim, ovo remek-delo animacije, kao i druge njihove obrade, ponire u srž bajke samo donekle. Iako toga svesni, mi koji smo odrasli uz ovaj film skloni smo da se zbunimo u susretu sa različitom verzijom.
E sad, to vam je stvar sa bajkama: ne trpe zarobljenost u jednoj verziji, a tek ne daj bože fiksiranje u tekstu. Bajka po svojoj prirodi traži da se priča iznova i iznova, svaki put malko drugačije, unoseći nove elemente i izbacujući one koji više ne služe zajednici.
Kao i većina najpoznatijih bajki, ova priča je veoma stara. U međunarodnoj akademskoj folkloristici klasifikovana je kao arhetip životinjskog mladoženje, što je vrlo rasprostranjen motiv koji se često javlja i u srpskim narodnim bajkama. Njeno prisustvo u gotovo svim kulturama sveta potvrđuje dr Klarisa Pinkola Estes u popularnoj studiji Žene koje trče sa vukovima. Kao najstariji literarni izvor najčešće se navodi mitska priča o Erosu i Psihi, koju je u 2. veku nove ere zabeležio rimski pisac Apulej u romanu danas poznatom pod nazivom Zlatni magarac.
U našoj svesti ova priča postoji u obliku koji je dobila u francuskim književnim salonima 18. veka. Iz ovog perioda postoje dve pisane verzije priče sa naslovom Lepotica i zver, i obe su napisale žene. Autorka prve verzije bila je pariska spisateljica Gabrijela de Vilnev (1685–1755), a njena Lepotica i zver iz 1740. nije bila priča za laku noć. Ovo je bila obimna i mračna barokna novela, namenjena pre svega odrasloj aristokratskoj publici. Pisana je prema tadašnjem čitalačkom ukusu, u stilu 17-vekovnih romana, sa mnoštvom ukrštenih pripovedačkih pravaca i sekundarnih zapleta. Priča sadrži veliki broj klasičnih elemenata i motiva koji su pre tog prelaznog perioda pripadali bajci i narodnim pričama, a nakon toga će pripasti gotiku: prokletstvo, erotska napetost, začarani predmeti, ukleti zamak.
Međutim, kraća i naivnija verzija koja je postala kanonska izašla je 1756. godine iz pera francuske guvernante na radu u Londonu, Žan-Mari de Bomon. Ova priča objavljena je u publikaciji Le Magasin des enfants (Časopis za decu) lišena svih očiglednih elemenata koji bi je izravno svrstali u gotik. Ali vuk dlaku menja, i samo nju, pa Lepotica i zver čak i kod nas Diznijevih pulena ima duboki prizvuk izvornog mračnog karaktera.
O čemu se radi i zašto postoje dve verzije u tako kratkom periodu?
Osamnaesti vek je bio doba ogromnih promena u evropskom društvu i prelomna tačka u mnogim aspektima života. Između ostalog, formiranje prosvetiteljstva i buržoazije doveli su do drugačijeg shvatanja detinjstva kao zasebne kategorije. Do kraja 17. i početka 18. veka deca su u društvu posmatrana kao „mali odrasli“: nosila su istu odeću kao odrasli, radila su, slušala iste priče oko ognjišta i u salonima, sve do nekog vida obreda inicijacije, kada bi i zvanično prešla u svet odraslih.
U radovima prosvetiteljskih mislilaca poput Džona Loka (Misli o vaspitanju, 1693) i Žan-Žaka Rusoa (Emil, 1762. i druga dela) rađa se potpuno nov koncept detinjstva kao posebnog, nevinog doba koje je neophodno zaštititi, vaspitavati i oblikovati.
Tako se nekadašnja funkcija bajke, ali i novouspostavljeno tržište knjiga, dele na dva koloseka: književni salonski protogotik za odrasle i kontrolisani prosvetiteljski kurikulum za moralno i građansko vaspitanje dece. Dok su po aristokratskim salonima muškarci zauzeti filozofskim i moralističkim apstrakcijama, učenije žene – kao i vazda – pričaju i pišu contes de fées, vilinske priče koje u našem jeziku malo nesrećno sve potpadaju pod pojam bajke (folk tale, narodna priča). Ove autorke su, služeći se alegorijama o čudovištima i magiji, među sobom oštro kritikovale ugovorene brakove, društvenu nemoć žena, dekadenciju i striktna pravila dvorskog života. To je pozadina Vilnevine mračne, erotične, psihološki zamršene priče pune gotske strave – salonski razgovor u šiframa o traumi stupanja u brak sa nepoznatim muškarcem.
Za samo deceniju i po kulturna klima se unekoliko menja sa porastom svesti o značaju vaspitanja dece kao budućih odraslih, i posebno njihove zaštite od „opasnih“ i „štetnih“ sadržaja koji bi mogli da iskvare dečji krhki i još neoblikovani moralni sistem. U takvoj atmosferi Žan-Mari de Bomon prerađuje Vilnevinu Lepoticu i zver, značajno je skraćuje i prečišćava od erotskog, dvorskog i gotskog podteksta. Time je dobijena sterilisana, adaptirana verzija, očišćena od subverzivnih elemenata. U skladu sa shvatanjima tog doba, namensko pisanje za decu naizgled je predstavljalo napredan čin. Ali, na taj način prerađene bajke deci su se obraćale sa jasnom namerom da od njih naprave ne samo ljude, već određenu vrstu ljudi. Nova Lepotica i zver poručuje devojčicama da treba da budu skromne i poslušne i da se žrtvuju za oca i porodicu. Time bajka gubi svoj arhetipski i univerzalni značaj i postaje instrument društvene kontrole.
Gotik i bajka dele potpuno istu strukturu: oba načina pripovedanja predstavljaju ogoljeni jezik svesti i bave se potisnutim željama i zabranjenim porivima, obredima prelaska (odrastanje, seksualnost, smrt), izolacijom i susretom sa „Drugim“ (monstrum, zver). Bajka nikad nije ni bila „priča za decu“ – to je shvatanje nastalo u 18. veku i, kao i mnoge druge zamke, ukorenilo se u dominantnoj kulturi tako duboko da danas verujemo kako je oduvek tu. Kada je sa razvojem prosvetiteljstva bajka diskreditovana, svedena na svoje naivne i površne aspekte i potisnuta u domen priča za decu, njenu mračnu, psihološku ulogu spremno je preuzeo novi žanr – gotski roman, i sve ovo demonstrirao već u svom prvom ostvarenju, Otrantskom zamku (Horas Volpol, 1764).
I sada konačno možemo da se osvrnemo na Lepoticu i zver režisera Kristofa Gana iz 2014. godine. Film je stigao u naše bioskope bezmalo odmah, samo mesec-dva nakon što je premijerno prikazan na Berlinalu, kao najskuplja evropska produkcija te godine, i sa izgledom holivudskog blokbastera. Kao bioskopski proizvod bio je savršeno upakovan za naše distributere koji su tradicionalno naklonjeni evropskoj kinematografiji, a i publika je imala dobru podlogu: Vensan Kasel je rado viđeno lice kod našeg gledalaštva, a Kristofa Gana znamo po ostvarenjima Pakt sa vukovima (Le Pacte des loups, 2001) i Silent Hill (2006). Osim toga, film se pojavljuje 2010-ih usred sveopšte pomame za ekranizacijama „mračnih bajki“ ili „bajki za odrasle“: Braća Grim Terija Gilijama (The Brothers Grimm, 2005), Snežana i lovac (Snow White and the Huntsman, 2012), Grdana (Maleficent, 2014), Začarana šuma (Into the Woods, takođe 2014). Evidentna globalna potreba za preispitivanjem mračnijih, arhetipskih aspekata poznatih bajki, u okviru trenda „dekonstruisanja“ ustaljenih narativa, uočljiva je i u našem kulturnom dvorištu, sudeći po filmskim i književnim naslovima koji su tih godina bili popularni.
Pa ipak, ipak, ne pronađoh na našem jeziku niti jedan jedini prikaz, kritiku, analizu, uvid, šta god, izuzev jedne objave sa Instagrama od pre nekoliko meseci, koja se poziva na dve verzije bajke iz sredine 18. veka.
Ako bi trebalo da pogađam razlog iz kog jedan ovako prekrasan film nije naišao na nešto življu reakciju, kladila bih se na nepripremljenu recepciju. To je boljka koja na našoj sceni snalazi bezmalo svaki uradak sa predznakom gotsko/gotik, kao u slučaju Meksičke gotike Silvije Moreno–Garsija. Osim što već izbor Vensana Kasela za glavnu ulogu vrišti iz sveg glasa da film baš nikako nije za decu, izgleda da je publika – domaća, ali i dobar deo globalne – očekivala „još jednu adaptaciju voljene priče“ na istom tragu kao sterilisana prosvetiteljska matrica o tome kako se „lepotom, dobrotom i skromnošću kroti zver“. Razumevanje je isparilo u poređenjima sa Diznijevim klasikom, a malobrojni komentatori po mrežama i blogovima više su se bavili uverljivošću CGI efekata i neutemeljenim raspravama o baroknoj estetici.
(Lično sam u bioskopu prisustvovala komentaru „Vidi malopre bio sneg, a sad odjednom leto, nije realno“. 😑)
Tako je ostala neshvaćena nekonformistička odluka Kristofa Gana da preskoči vekove pedagoške indoktrinacije i posegne za „integralnom verzijom bajke“. Štaviše, on je uradio i više od toga: vratio je priči njen izvorno gotski identitet i izgradio za nju raskošan vizuelni jezik oblikovan celokupnom istorijom žanra koji je i nastao nedugo nakon njene pojave.
U ovom svetlu postaje jasno da težak barokni izgled čitavog filma nije „kičasto visokobudžetno preterivanje“ – a bilo je i takvih komentara – već strukturni element narativa čija je namera da zaobiđe racionalističko gledanje. E. T. A. Hofman, jedan od najvećih pripovedača ranog nemačkog romantizma, u svojoj noveli Princeza Brambila piše: „Misao je uništila gledanje, ali iz prizme kristala (…) zrači novorođeno gledanje, sâm začetak misli!“ (str. 207, ). „Prizma kristala“ u ovoj slici odnosi se na onu vrstu umetničke obrade koja može da pruži pristup suštinskom značenju važnih tema, očišćenom od balasta rezonovanja, istorije i prolaznih socijalnih načela.
Ganova „kristalna prizma“ je ono što nas u ovom filmu vraća u domen čisto estetskog i arhetipskog doživljaja, neopterećenog mahinacijama analitičkog uma. U tom kontekstu, vizuelno i čulno otežani barok prestaje da bude dekoracija i postaje živ simbolički jezik. Zamak je sakriven i nepristupačan, tragovi raskoši su na njemu jasno vidljivi, ali on je i porobljen divljom, nezaustavljivom prirodom koja ga guta i drži u izolaciji. Živost i dinamičnost ovog odnosa otelotvorenje su suštinskog konflikta, sadržanog u liku i pojavi Zveri. Detalji arhitekture zamka, prirodni elementi koji prodiru u njegovu unutrašnjost, naleti promaje i miris truleži koje gotovo da možete osetiti sa ekrana nepogrešivo svrstavaju atmosferu filma u gotik. Bogate, teške haljine koje Lepotica nosi takođe nisu tu samo da bi bile lepe (ili kičaste): u prostoru izolacije i oštrom kontrastu u odnosu na sumračne hodnike i podivljalu prirodu haljina služi kao oklop i vizuelna manifestacija odbrane starog identiteta sa kojim je svojom voljom došla u zamak. Njena odluka više ne može da se posmatra kao čin samožrtvovanja naivne devojčice, čija će plemenitost biti nagrađena čarolijom, već kao hrabar inicijacijski postupak, preuzimanje sudbine u svoje ruke i spremni iskorak ka transformaciji – seksualnoj, socijalnoj i duhovnoj. Priroda u stanju neobuzdanosti i okamenjeni kipovi u razorenom vrtu živi su simboli stare krivice i duga.
Napokon, mermerni kip u srcu divlje ruže je stalno prisutni podsetnik na ženski princip ranije već žrtvovan transgresivnoj želji i tipično muškoj alhemičarskoj čežnji za osvajanjem simboličnog zlata. Nakon Lepotičine svesne preobrazbe, i Zver je spreman za proces reintegracije. Završetak filma nam daje sliku razrešenog konflikta: ekscesivnost i raskoš zamka su odbačeni zarad jednostavnog, produktivnog života u seoskoj kući koja mora da se održava i na zemlji koja mora da se obrađuje. Bajka se ne završava slikom idealizovane romantične veze zamrznute u ispranoj i obesmišljenoj formuli „živeli su srećno do kraja života“ koja je uzrok brojnih deluzija savremenog društva. Umesto toga nam se predstavlja kako se zdravljeni muško-ženski princip umnožava – Lepotica i Zver više nisu Lepotica i Zver, već muž i žena, otac i majka koji gaje ćerku i sina. Sve traume, krivice i transgeneracijski dugovi su razrešeni, ali po cenu potpune transformacije – ličnosti, izgleda, zamka i celokupnog odnosa.
Kada se ovako posmatra, Lepotica i zver stvarno jeste „priča stara koliko i vreme“, ali bez lakih poena. Ništa od ovoga naravno ne umanjuje vrednost koju Diznijeva verzija ima u svesti svih nas njenih savremenika, naprotiv: uz dobro kalibrisan pogled (kroz „prizmu kristala“) zapravo je samo dodatno obogaćuje.
Ono što je najvažnije jeste činjenica da su stare priče uspele da prežive sanitizaciju prosvetiteljstva i post-prosvetiteljskog sveta, koji je reklo bi se na svom laganom ali izvesnom umoru. Pouka koju ja iz toga izvlačim, pa želim da je podelim sa svima vama, jeste nešto o čemu je Jung pisao i govorio, a dr Klarisa Pinkola Estes potvrdila u svojim radovima: ništa nikad nije izgubljeno. Naše najveće i najvažnije priče su uvek tu, spremne da se pričaju iznova, nekad isto, više puta drugačije, ali uvek ponovo. Kao u onom Bulgakovljevom „rukopisi ne gore“ iz Majstora i Margarite, ako postoji samo klica, iz nje može da se ispriča cela priča.
Srećom, ta klica je ljudska svest.
A ona ne ide nikud.
🖤
